Kraljevstvo na Moravi

PROGLAŠENJE nezavisnog srpskog kraljevstva nije prethodno bilo najavljeno, niti je bilo objašnjenja za tajanstvenost svršenog čina. Obrazloženja su opravdavala ono što se dogodilo prvih dana primirja. Izveštaj o Portinoj obustavi neprijateljstava srpsko vođstvo je primilo 3. septembra 1876. Černjajev je, ne slučajno, organizovao sutradan pronunciamento u Deligradu: Srbija je proglašena kraljevinom, a knez Milan kraljem. Proglašenje je docnije nazvano i Deligradskim događajem.

Kako da general Černjajev ubedi kneza Milana i vladu da prihvate nezavisno kraljevstvo kada oni nisu bili za produženo iscrpljujuće ratovanje? Šta je trebalo učiniti da velike sile prihvate srpsko nezavisno kraljevstvo?

Računalo se da se pred svršen čin stave i oni protiv i oni za. Ako bi se “Srpsko nezavisno kraljevstvo” predstavilo kao da je proglašeno voljom naroda, po kom pravu bi se to osporilo?

Da li je bilo moguće “maštovitom simbolikom” dobrovoljaca iz sveta inspirisati velike sile na priznanje srpske nezavisnosti? Bilo bi to priznanje srpskim borcima i dobrovoljcima iz velikog broja zemalja, učesnicima velikog oslobodilačkog poduhvata i ispunjenje težnji slobodoljubivog srpskog naroda. Istovremeno, bio bi to autentičan čin da se voljom zaraćenog naroda uzdigne dinastija Obrenović.

Mitinzi za oslobođenje slovensko-jelinskog poluostrva održavani su i u Torinu. Na jednom od skupova bilo je oko 8.000 torinskih građana. Slobodoumni i verni patriota, senator italijanske kraljevine, predsednik Kasacionog suda u Torinu i znameniti pesnik, Ivan Sijoto Pintor, predsedavao je na impresivnom skupu u velikom pozorištu “Vitorio Emanuele”. Govornici su se smenjivali na uzburkanoj sceni. Besede su odobravane s velikim oduševljenjem.

Skupština je aplaudirala slovenskom junaštvu, a protestovala protiv osmanskog varvarstva; savetovala je složnu i zajedničku borbu naroda, zahtevala međunarodni sud velesila ili oružanu intervenciju, odluke i angažovanje italijanske vlade, kao i da predsedništvo pošalje adresu narodu jugoslovenskom.

U Bolonji je delovao Komitet za pomoć borbi Srba za nezavisnost.

U proglašenju Kraljevstva na Moravi ruski dobrovoljci su predviđali i višestruku korist. U prvom redu, računalo se na oduševljenje boraca i njihovu energiju u ratu. Propagandna retorika je doticala srpski kolektivni zanos: kraljevstvo je vekovni zavet, stari zlatni san narodni... Černjajev, uveren u prevashodstvo srpskog položaja nad osmanskim, uveravao je neistomišljenike: “Treba narod da zna zašto ratuje te će se onda izvesno i vojska sa većim oduševljenjem boriti”.

Delo volje naroda nije moglo da šteti, već samo da koristi. To je bio zaključak u predviđanju autentičnog uspostavljanja nezavisnog srpskog kraljevstva. Potezom politike svršenog čina trebalo je da se otvori put potvrde i međunarodnog priznanja nezavisnosti Srbije, da se podstakne ulazak Rusije u rat i - eto preokreta ratne situacije.

Zamišljeno je da se proklamacija predstavi kao odluka skupštine naroda, odnosno glas narodne volje o sopstvenoj sudbini. Tako bi se Srbija najlakše oslobodila svoje podređenosti Osmanskoj imperiji i istovremeno, odrekla lošeg ustava. Postojala je nada u spoljnu podršku srpske nezavisnosti.

Dr Vladan Đorđević, odgovoran za sanitet u Moravsko-timočkoj vojsci, sumnjao je u idealizovano rezonovanje svog komandanta Černjajeva. Tako je započeo dijalog između njih, opisan u Đorđevićevim uspomenama u odeljku pod nazivom “Srpsko kraljevstvo s onu stranu Morave”.

Černjajev je analizirao varijante ruskog nepriznavanja i priznavanja srpskog kraljevstva. On je smatrao da se Rusija neće protiviti, jer se inače njena vlada ne bi održala. U Rusiji nikada ranije nije bilo tako veliko oduševljenje naroda za ideju oslobođenja Slovena kao u leto 1876. Srbija je slavljena zato što je prva podigla barjak slovenske nezavisnosti.

Slovenofilstvo se širilo kao veliki narodni pokret, kome ne bi mogla da se suprotstavi vladina politika. U saosećanju sa Srbima, kao najisturenijim delom pokreta Slovenstva, razvio se masovni pokret ogromne siline. Verovalo se da Rusija mora u rat protiv Osmanskog carstva! Samo je bilo pitanje vremena njegovog početka. Proglašenje srpskog kraljevstva trebalo je da ubrza rusko odlučivanje. Za Srbiju bi to imalo možda i odlučujući značaj.

Na osvojenoj srpskoj zemlji osmanska vojska je spalila naselja i nije bilo uslova da prezimi na zgarištu. Njene baze su bile udaljene... Srpski seljak i ruski dobrovoljac lakše podnose zimu nego, na primer, egipatske trupe u sastavu osmanske vojske.

(Nastavlja se)