Albert svira violinu

KAKO to već samo sudbina može da udesi, u Cirihu, koji je 1896. godine vrveo stranim studentima, Mileva Marić iz Titela i Albert Ajnštajn iz Ulma, unajmili su stanove u susedstvu. Ona je stanovala kod Johane Behtold u Platenštrase broj 74, u centru studentske četvrti, a on je iznajmio sobu u susednoj Unionštrase.

Mlada Srpkinja i četiri godine mlađi Jevrejin sretali su se na putu do fakulteta, na predavanjima, u biblioteci...Razmenjivali su knjige, upoređivali beleške, iznosili utiske o predavanjima. Oboje su voleli prirodu i uživali u izletima na Alpe.

Prosečne visine, crne kovrdžave kose i smeđih očiju, Albert je među studentkinjama bio na glasu kao zgodan i šarmantan mladić. Mileva, tiha i povučena devojka krupnih očiju, bila je gotovo neprimetna. Za sve, osim za Alberta.

Nema pouzdanih podataka o njihovom prvom susretu, ali u najstarijem sačuvanom pismu koje je Mileva krajem 1897. godine poslala Albertu iz Hajdelberga, zahvaljuje mu na "predivnoj zajedničkoj šetnji, krajem prethodne školske godine". Ajnštajnovi biografi navode da je u to vreme on bio opčinjen Milevom toliko, da je potpuno zanemario svoju dotadašnju simpatiju Mariju Vinteler, koja je tada bila učiteljica u Osbergu.

"Ti pišeš da se ne želiš više dopisivati sa mnom, ali zašto, dragi", uzalud je ucveljena Marija pokušavala da pokoleba Alberta.

On i Mileva bili su marljivi i ambiciozni studenti. Njena prosečna ocena na prvoj godini bila je 4,3 a njegova 4,6. Na ciriškom fakultetu znanje se tada vrednovalo ocenama od jedan do šest.

Da li se posle te prve godine Mileva malo uplašila svojih emocija prema Albertu ili je želela da se posveti kvalitetnijem izučavanju njenog omiljenog predmeta fizike, nije poznato. Tek, ona se oktobra 1897. ispisala sa Politehnike da bi u trećem semestru mogla da sluša predavanja na uglednom Univerzitetu u Hajdelbergu u Nemačkoj. Učinila je to svesna da se na taj Univerzitet ne može upisati, jer je upis ženama bio odobren tek kasnije, od 1900. godine.

Jedan od Milevinih predavača bio je i ekspert za teorijsku fiziku, budući nobelovac dr Filip Lenard (1862-1947). U jednom pismu bez datuma, koji je Mileva uputila Albertu, ubrzo po dolasku u Hajdelberg, ona opisuje zanimljivo predavanje dr Lenarda.

"Bilo je lepo na predavanju profesora Lenarda", pisala je Mileva. "On sada drži kurs kinetičke teorije gasova. Pošlo se, dakle, od postavke da se molekuli kiseonika kreću brzinom od preko 400 km u sekundi, pa je onda dobri profesor računao, postavio jednačine, diferencirao, integralio, vršio zamene... Na kraju se ispostavilo da se ti molekuli, doduše, kreću tom brzinom, ali prelaze put dug samo stoti deo debljine jedne vlasi"!

KinetiČka teorija gasova bila je, kasnije se pokazalo, tema koja će Ajnštajnu postati veoma važna u proučavanju Braunovog kretanja. Upravo ta problematika biće u središtu većine Ajnštajnovih radova iz 1905. godine.

Iz prethodnog Milevinog pisma, vidljivo je da je ona još tokom letnjih ferija svom ocu Milošu pominjala Alberta. Dirnut njenom pričom, Miloš Marić poslao je mladom Jevrejinu smotuljak duvana, uzgajanog na imanju u Kaću.

"Svakako ćete jednom morati sa mnom da pođete tamo, kod mojih roditelja. Divno ćete se provesti", napisala je Mileva Albertu.

Iz njegovog pisma upućenog 16. februara 1898. saznaje se da se Mileva vratila u Cirih kako bi nastavila studije na Politehnici. Do početka 1899. godine, njihovo prijateljstvo preraslo je u ljubav.

Kako se njihova veza produbljivala, Mileva je Alberta upoznala sa prijateljicama. Jedna od njih, Milana Bota, studentkinja psihologije iz Kruševca, napisala je svojim roditeljima i ovo:

"Marićeva me je sad upoznala s njenim dobrim prijateljem. Nemac je, zove se Ajnštajn, divno svira violinu".

Tokom uskršnjeg raspusta te godine, Albert je otišao u Milano, gde se u međuvremenu preselila njegova porodica, noseći sa sobom Milevinu sliku. Namerio je da je, na taj način, predstavi roditeljima. Njegovo pismo iz Milana prvi je sačuvani dokaz njihove romanse:

"Zahvaljujući tome što ste mi upravo dobro "oprali" glavu, živo sam se setio Vas", piše Ajnštajn Marićevoj 20. marta 1898. godine.

Za razliku od rasejanog i neurednog Alberta, Mileva je bila dosledna i odlučna u svemu čega se latila. Svoje obaveze detaljno je planirala. Pokušavala je i u Albertov život da unese red, te on stoga to u pismu i naziva "pranjem glave".

U svojoj knjizi "Život sa Albertom Ajnštajnom" Radmila Milentijević navodi reči Voltera Ajzaksona koji je analizirao koliko su Albert i Mileva bili srodne duše. Zaključio je da su oboje bili intelektualci koji su čeznuli da podele svoju ljubav prema nauci i drugim čarima života. Albert je Milevi pisao da je svojoj majci Paulini pokazao njenu fotografiju koja je "ostavila dubok utisak na moju staru".

Kasnije, pošto je shvatila de je vrag odneo šalu i da se njen Albert ozbiljno zaljubio u Milevu, Paulina Ajnštajn pokušala je sve da ga odgovori od ženidbe. Jedan od njenih "argumenata" bio je i da je Srpkinja previše obrazovana:

"Šta će tebi "žena knjiga"", uzalud je savetovala svog sina Paulina Ajnštajn.

(Nastaviće se)