Nobel ocu - novac deci

POSLE tamne epizode u vezi sa njihovom vanbračno rođenom kćerkom Lizerl, koju su najverovatnije dali na usvajanje, nikada je ne spomenuvši ni svojim kasnije rođenim sinovima (stariji Hans Albert za sestru je saznao iz pisama, slučajno otkrivenih 10 godina posle majčine smrti), Mileva i Albert venčali su se u Bernu 6. januara 1903. Od tada je njihov život krenuo uzlaznom linijom.

Mileva 20. marta 1903. piše prijateljici Heleni Kaufler, koja se u međuvremenu udala za Milivoja Savića i preselila u Beograd, da se posvetila novim dužnostima, vođenju domaćinstva:

"Ja sam, ako je to uopšte moguće, još više vezana za svog dragog, nego u ciriška vremena. Samo s njim razgovaram i on je moje jedino društvo. Najsrećnija sam kada je pored mene i često se ljutim na njegovu dosadnu kancelariju koja mu oduzima puno vremena. Zaposlen je kao ekspert u ovdašnjem Zavodu za duhovnu svojinu i svakog dana osam sati obavlja vrlo dosadan posao."

Na kraju Milevinog pisma porodičnoj prijateljici, Albert je dodao ovu rečenicu:

"Mi smo, najzad, postali besprekoran mali bračni par."

U tom periodu u Bernu, sasvim logično, produbila se i njihova naučna saradnja. Osim zajedničkog večernjeg rada na naučnoj tematici sa Albertom, Mileva je prisustvovala i sastancima Akademije "Olimpija", osnovane godinu dana ranije na inicijativu rumunskog studenta filozofije u Bernu. Albert je bio predsednik te akademije.

Kako je Mileva ponovo bila u blagoslovenom stanju, supružnici su se preselili u veći stan na drugom spratu u Ulici Kramgase 49. Tu se 14. maja 1904. godine rodio njihov sin Hans Albert, a iste godine u tom stanu Mileva i Albert postavili su temelje kvantne teorije.

Da je to bila prava porodična idila, svedoči i novosadski fizičar Đorđe U. Krstić, koji je bezmalo pola veka izučavao zajednički život i rad Ajnštajnovih.

"Bili su to srećni dani i zato što su posle rođenja unuka 'omekšali' i Milevini roditelji", zapisao je Krstić na osnovu svedočenja familije Marić i njihovih prijatelja. Milevin otac Miloš doputovao je u Bern da vidi unuka i mlade supružnike i da Albertu uruči miraz, kako je u to vreme nalagao običaj u srpskim porodicama.

Miloš Marić pružio je zetu 100.000 austrougarskih kruna (oko 25.000 dolara), ali je iznenađeni Albert, uz dozvolu svoje supruge, taj neočekivani dar - odbio. Rekao je da se Milevom nije oženio zbog novca, već iz ljubavi, "zato što je ona moj anđeo čuvar i inspiracija".

Albert i Mileva bili su u to vreme veoma posvećeni zajedničkom naučnom radu, s tim što je ona uporedo vodila brigu o domaćinstvu i negovala dete. On je imao 26, a ona bezmalo 30 godina. Tih dana poslali su u "Annalen der Physik" četiri naučna članka, od kojih je prvi bio "O nastanku i apsorpciji svetlosti". Taj članak bavio se jednačinom fotoelektričnog efekta u kojem je upravo zahvaljujući Ajnštajnu uveden, danas opšteprihvaćen, pojam "kvantna svetlost".

I danas se to zove Ajnštajnova jednačina fotoelektričnog efekta. Upravo za to otkriće Albert je 1922. godine dobio Nobelovu nagradu, čiji je novčani deo, istina pod pritiskom suda radi izdržavanja dece, prepustio tada već bivšoj supruzi Milevi.

Iz sreĆnih godina braka sa Milevom, naročito iz 1905, potiču sva značajna Albertova otkrića, pa tako i "O elektrodinamici pokretnih tela". Do tada, a to je period od gotovo 200 godina, ova oblast fizike čvrsto se bazirala na klasičnim postulatima Isaka Njutna (1643-1727). Engleski fizičar je tvrdio da pravo vreme teče samo od sebe i baš zato je ravnomerno i nezavisno od ikakvih predmeta.

Tek 1871. godine Ernst Maks je načeo Njutnovu teoriju dijalektičkim objašnjenjem da se "u našem koncipiranju vremena izražava najdublja i najopštija povezanost predmeta". Potom su američki fizičari Albert Abraham Majkelson (dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1907) i Edvard Vilijams Morli eksperimentalno utvrdili da je brzina svetlosti nezavisna od kretanja svetlosnog izvora i posmatrača.

Ali to dugi niz godina nije bilo i dokazivo, pa je Ajnštajnov članak prvi postavio temelje danas opšteprihvaćene specijalne teorije relativiteta.

Ovom teorijom Ajnštajn je nedvosmisleno dokazao da koncept univerzalnog i apsolutnog vremena na kojem počiva kompletna Njutnova kinematika ne stoji na pouzdanim naučnim temeljima.

U svojoj knjizi "Mileva i Albert Ajnštajn", Đorđe Krstić navodi da je jedne večeri 1905. godine, posle razgovora sa svojim prijateljem iz ciriških dana Mikelom Besoom, Albert dobio snažnu inspiraciju za teoriju relativiteta, te je od tada na njoj radio kao u transu.

O tome P. Mičelmor u svom osvrtu na život i delo Alberta Ajnštajna piše:

"Prenos širokog teorijskog koncepta, u matematički logičan oblik na papiru, trajao je pet nedelja i bio je veoma naporan. Ajnštajn je posle toga bio toliko iscrpljen da je dve nedelje morao da odleži u krevetu. Mileva je nekoliko puta proveravala članak i tek onda ga je poslala, rekavši svom mužu: Ovo je vaoma lepo delo!"

(Nastaviće se)