Beg iz bračnog pakla

PORODICA Ajnštajn se iz Berna oktobra 1909. preselila u Cirih. Na tamošnjem univerzitetu, Albert je predavao uvod u mehaniku i termodinamiku i vodio seminar iz fizike, a u letnjem semestru predavao je i kinetičku teoriju toplote. Već krajem te godine, Ajnštajn je postao aktivan član Udruženja fizičara u Cirihu.

Mileva piše prijateljici Heleni Savić da je njen muž veoma zadovoljan svojim novim položajem:

"Radi vrlo mnogo, puno je i objavio. Prošlog septembra držao je predavanje na skupu nemačkih prirodnjaka u Salcburgu. Kao što vidiš, uz takvu slavu ne ostaje mnogo vremena za ženu. Pročitala sam iz tvojih šaljivih redova da moram da budem ljubomorna i na nauku. Ali, šta da se radi, nekom biser, nekom kutija"

Ni rođenje mlađeg sina Eduarda (28. jula 1910) nije sprečilo neumitnu krizu u braku Mileve i Alberta. Razlozi nisu bili u činjenici da su se na Albertovo insistiranje, preselili iz Ciriha u Prag, gde je on počeo da predaje mehaniku i termodinamiku. Osim što se u tom periodu potpuno predao nauci, Albert se počeo ponovo zbližavati sa svojom porodicom, koja mu je zbog njegove sve veće naučne slave, oprostila ženidbu sa Milevom, ali ju je i dalje ignorisala.

Kobna po njihov brak bila je Albertova poseta Berlinu u zimskom semestru 1912. godine kada je pozvan na razgovor sa tamošnjim fizičarima. Tih nedelju dana proveo je uglavnom kod svoje rođene tetke Fani Ajnštajn. Ali, najviše vremena provodio je, ipak, sa njenom kćerkom, a svojom sestrom Elzom Levental, koju je poznavao iz detinjstva.

Elza se upravo razvela od Maksa Leventala s kojim je imala dve kćerke. Nedugo po povratku u Prag, Albert i Elza razmenili su nekoliko pisama. Albert je pisao svojoj novoj ljubavi:

"Draga Elza, još jednom ti kažem: volim te. Ja patim čak više nego ti, jer ti patiš samo zbog onog što nemaš. Imam osećaj da neće biti dobro ni za nas, ni za druge da se još više zbližimo".

BraČna kriza privremeno se stišala, Ajnštajnovi su se iz Praga vratili u Cirih. Naredne pune dve godine prošle su u Milevinim pokušajima da putovanjima iz njihove mladosti po mestima u južnoj Švarcajskoj, ponovo probudi ljubav svog muža.

Slali su prijateljima razglednice iz kojih se vidi da su bili srećni. Ali, sa svakog od tih putovanja, Albert se obavezno javljao Elzi. Sanjario je da bi s njom mogao da ponovo oseti onaj zanos koji mu se u studentskim danima u Cirihu, dogodio s Milevom. Elza je, međutim, sanjala o pompeznom, bučnom životu sa svojim sada već slavnim rođakom.

Iz pisama koje su razmenjivali prijatelji Ajnštajnovih, vidljivo je da se Mileva "skoro razbolela zbog neprestanih uzbuđenja". Vrhunac se desio jula 1914. godine kada je Albert sročio i uručio Milevi listu uslova za nastavak zajedničkog života. Na tom ponižavajućem spisku, Albert je Milevi propisao o čemu mora da se brine i od čega mora da odustane, ako želi i dalje da živi s njim u istom stanu.

Po njegovom zahtevu, ona je trebalo da se brine: da su njegova odela i veš čisti i u dobrom stanju, da on redovno dobija tri obroka dnevno u svojoj sobi, da su mu spavaća i radna soba uredne, a posebno da njegov pisaći sto bude na raspolaganju samo njemu.

"Treba da odustaneš i od svih ličnih odnosa sa mnom, osim ukoliko to nije neophodno iz društvenih razloga. Posebno moraš da se odrekneš prava da kod kuće sedim pored tebe, da zajedno šetamo ili putujemo".

U međusobnim odnosima, Albert je naložio Milevi i da mu ne prebacuje "što ti ne nudim nežnosti, a od tebe ih ne očekujem".Tražio je, takođe, da što manje razgovara s njim i da ga, ni rečima ni postupcima, ne ponižava pred sinovima.

U svojoj knjizi "Mileva i Albert Ajnštajn", Đorđe U. Krstić zaključuje da je simptomatično to što je Albert zabranio Milevi da prilazi pisaćem stolu, onom istom koji su delili poslednjih 15 godina i za kojim su nastala njihova zajednička naučna dela, čija slava je docnije u potpunosti pripisana Albertu.

Pošto je sva slomljena nekoliko dana razmišljala, Mileva je odlučila da sa decom napusti porodični pakao u Berlinu. Dan pošto je Austrougarska monarhija objavila rat Srbiji, što je bio znak za početak Prvog svetskog rata, Mileva je s decom otputovala u Cirih.

Rastanak na železničkoj stanici u Berlinu, po sećanju starijeg sina Hansa Alberta, tada desetogodišnjaka, bio je potresan. Ponižena i skrhana, Mileva je grcala u suzama. Pošto ih je ispratio, Albert je napisao pismo Elzi:

"Juče sam poslednji put razgovarao s njom. Oprostili smo se uvređeni. Ona je moje postupke doživela kao zločin prema njoj i deci. Ali, znam da je to najbolje što sam mogao učiniti, pa makar se deca otuđila od mene".

Istog dana, napisao je još jedno pismo Elzi u kojem je obaveštava da je posetio svoju majku Paulinu i njene (Elzine) roditelje.

"Svi su bili presrećni što je Mileva otišla, javljao je Albert Elzi. Jedino su mi zamerili što sam joj obećao previsoku finansijsku pomoć".

(Nastaviće se)