Saborci pamte Broza!

U NEVEROVATNIM svedočenjima i pričama o Titovom boravku u Španiji, najdalje je, ipak, otišao Španac Enrike Ristol koji tvrdi da je Tito bio poreklom Španac!

U prvoj godini posle Frankove smrti, kada se i Tito približavao kraju svog života i svoje vladavine, oživele su svakojake priče i "svedočenja" o tome da je jugoslovenski doživotni predsednik i državnik od ne malog svetskog ugleda, svakako, učestvovao u Španskom građanskom ratu.

Enigma tog njegovog navodnog boravka na Iberijskom poluostrvu, dobila je na težini ponajviše zbog toga što su se pojavila "otkrića" da on tamo navodno nije bio da bi se borio protiv Franka i fašizma, nego da se prvenstveno bavio likvidacijom kadrova iz sopstvene partije - onima koji su došli u Španiju da se bore u sastavu Internacionalnih brigada.

Takva "svedočenja", kao i priče o Titovom boravku u Španiji (1936 - 1939), dobile su na intenzitetu posle Frankove smrti 25. novembra 1975. godine. Tada se o tome moglo pričati otvorenije u Španiji, a i u Jugoslaviji, jer je Titova moć vidno oslabila. I dok su jedni, isključivo Španci, svedočili o druženju sa jugoslovenskim maršalom na španskom bojnom polju, drugi, prvenstveno domaći istraživači, počeli su da se bave njegovom tajnom ulogom, ako je uopšte bilo, u Četvrtom odseku pri Internacionalnim brigadama, koji je delovao pod nadzorom sovjetskog NKVD i Kominterne.

Zadatak tog odseka je bio otkrivanje i likvidacija fašističkih agenata ubačenih u redove Internacionalnih brigada, a takođe i obračun sa trockistima, koji su bili Staljinova opsesija, tim pre što je Lav Trocki još delovao u izgnanstvu.

Ta tamna strana Titove španske enigme, retko se ranije pominjala, verovatno i zbog toga što je i on u nekoliko navrata negirao da je bio u Španiji, a takođe i zbog one kroz istoriju toliko puta dokazane istine da se o vođama dok su na vlasti ne piše cela istorija, pogotovo ne ona istina koja im ne ide u prilog.

Na tu drugu tamniju stranu Titove "španske karijere", svojevremeno se osvrnuo i poznati engleski istoričar Tomas Hjuz, koji važi za jednog od najboljih poznavalaca Španskog građanskog rata. On je u svojoj dvotomnoj knjizi "Španski građanski rat", napisao da je Tito ratovao u Španiji.

Kada su novinari primetili da "Tito to ne priznaje", Hjuz je odgovorio: "Verovatno da za to ima razloga". I naveo je da su se u ono vreme u vrhu KP Jugoslavije odigravali razni, više prikriveni nego javni obračuni. Pomenuo je i slučaj Milana Gorkića, Titovog prethodnika na čelu partije jugoslovenskih komunista, koga su baš u vreme Španskog građanskog rata pojele staljinističke čistke.

U vreme kada se Španija, posle Franka, otvarala, a Tito se približavao svom kraju, onaj sentimentalno romantični "front" prvenstveno sa španskog terena, bavio se Titovim boravkom na tamošnjim bojištima, mada niko o tome nije nudio nikakva pouzdana dokumenta, fotografije ili nešto slično.

U listu "El periodiko", oglasio se u jesen 1976. godine Narcis Birc iz Đerone:

"Bio je Tito ovde, kako da nije. Ja sam sa njim ratovao na Ebru..."

Progovorio je i istoričar iz Valensije Visente Balager, autor poznate knjige "Sećanja na teške godine". Pokušao je da bude ubedljiv: "Tito ovde jeste bio. On je sigurno imao neke svoje razloge da to krije, ali da je bio - bio je. Ja ću vam naći stotinu živih Španaca koji će vam to potvrditi".

To je umesto njega uradio novinar Enrike Rubio. On je dan posle Titove smrti, preko talasa Radio Madrida, pozvao sve Špance koji su znali Tita da mu se jave.

U roku od dva dana javilo mu se 107 Španaca. Sve lični poznanici i saborci pokojnog maršala.

Među njima je bio i Emil Gariges iz Katalonije, koji je poslao faksimil jedne stranice iz počasne knjige "Opservatorije na Ebru", u koju se Tito upisao za vreme građanskog rata.

Najuzbudljivije je, ipak, bilo svedočenje Enrikea Ristola, koji živi u mestu Manresa, kod Leride, u Kataloniji. Njegova priča je šokantna.

On kaže da postoji ozbiljnija stvar od toga da li je Tito učestvovao u Španskom građanskom ratu ili ne, da li je radio za NKVD ili ne.

"Tito je, ljudi, poreklom Španac!", rekao je on i nastavio: "Ovde u Manresi živela je porodica Broz. Titov otac se zvao Jose Broz. Bio je vlasnik gostione 'Kan Tito', koja se nalazila u ulici San Andres, broj 10".

Ristol je zatim ispričao da je Titovom ocu posao krenuo loše, upao je u bankrot i onda se ubio.

"I znate li kako je to uradio", priča Ristol. "Stavio je maramicu na slepoočnicu i onda elegantno i bez žurbe pucao sebi u glavu. Nije hteo da mu barut sprži pramenove kose i da mu krv uprlja lice. Njegova udovica, kada je to zadesilo, nije mogla da ostane u Manresi. Pokupila je svoje dvoje dece i otišla. Zauvek. Bilo je to na samom početku veka (dvadesetog).

Posle smo čuli da je stigla u Hungariju i da je tamo i ostala. Jedno od njeno dvoje dece zvalo se Josep Broz..."

Nošena krilima ljudske mašte i hranjena mitom Španskog građanskog rata, koji je bio opojna tema 20. veka, priča o Titovom boravku u Španiji tako poprima dimenzije legende u kojoj je više enigme nego stvarnosti. Nju više nije bilo moguće zaustaviti.

Jedna stvar je u svemu tome sigurna: oni koji na Iberijskom poluostrvu svedoče da su sa Titom "ratovali" u Španiji, u to duboko veruju.

(Nastaviće se)