Plamen naše mladosti

KOLIKO god da se ondašnje rukovodstvo KP Jugoslavije, inače u rasulu, u zatvorima i u Moskvi, trudilo da podstakne i organizuje odlazak dobrovoljaca u Španiju, naši ljudi su tamo odlazili i spontano, na poklič borbe protiv fašizma, u koju je španski narod krenuo prvi u Evropi. Ubrzo se pokazalo, a to se moglo videti od početka, da je španski građanski rat bio slavna epopeja i slobodarski poklič čitave jedne generacije celog sveta, bez obzira na to kako se taj rat završio.

Prvi "dobrovoljci slobode" našli su se u Španiji slučajno. Bili su to učesnici Radničke spartakijade, koja je trebalo da se održi u Barseloni u julu 1936, istog onog meseca kada je general Franko izveo puč. Većina učesnika je, umesto na takmičenja, otišla u rat, svakako na strani republike.

Naši dobrovoljci su počeli da pristižu iz raznih krajeva zemlje i sveta: iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Bosne. Iz Dalmacije ih je, na primer, stiglo 139. A onda iz redova naših iseljenika: iz Belgije 150, iz Francuske 130, iz SSSR 95, iz daleke Kanade 79, zatim iz Meksika, Argentine, Nemačke...

Kroz Internacionalne brigade, koje su formirane 22. oktobra 1936. godine, prošla je većina dobrovoljaca, mada je bilo i onih koji su se borili u sastavu španskih jedinica. Zna se da su kroz taj rat, koji je trajao skoro tri godine, prošla 1.664 dobrovoljca i da ih je pola poginulo: pod Madridom, na Bruneteu, u Albaseteu, u Aragonu, na Ebru i mnogim drugim bojištima. Borili su se u sastavu 13, 15. i 129. internacionalne brigade, u bataljonima "Đuro Đaković", "Georgi Dimitrov", "Stjepan Radić", "Petko Miletić", "Karl Libkneht" i mnogim drugim jedinicama republikanske vojske.

Naših ljudi bi u Španiji bilo i više da ondašnja kraljevska vlada nije u martu 1937. godine donela odluku da zabrani odlazak dobrovoljaca u Španiju i da se oni koji tamo krenu kazne oduzimanjem državljanstva. Tako se i desilo da je u Budvi, pri ukrcavanju na brod, u martu 1937. godine, uhapšeno oko 300 dobrovoljaca. Slično se dogodilo tih dana i sa jednom grupom od 220 dobrovoljaca koji su hteli da krenu u Španiju iz Splita.

Šta je naše dobrovoljce vuklo ka Španiji govori Olga Dragić, i sama španski borac: "Španija je bila plamen naše generacije sa svih pet kontinenata. Taj plamen nas je tamo doveo, nosio i nadahnjivao. Mnogi od nas su izgoreli u toj vatri. Španija je bila sinonim naših stremljenja i naše mladosti. Španija je i sinonim stradanja jedne generacije i to ne samo u njoj, nego i u celoj Evropi. Španija je bila velika ljubav naše generacije. Ko je tako nešto doživeo, shvatiće, a ko nije - ne vredi ni pričati".

Ako se za rat uopšte može reći da je bio tema za pesnike, onda je to Španski građanski rat. Uz taj rat je bila sva napredna inteligencija sveta, bilo da su se borili sa perom, kičicom, kamerom ili puškom. Svi čuveni španski pisci i pesnici, režiseri i slikari, mislioci i revolucionari, bili su uz republiku. U tom ratu su učestvovali, ili su bili angažovani na republikanskoj strani, Garsija Lorka, Rafael Alberti, Pablo Pikaso, Leon Felipe, Migel Unamuno, Antonio Macado, Migel Ernandes. Iz inostranstva su stigli Ernest Hemingvej, Andre Malro, Džordž Orvel, Oktavio Paz, Pol Elijar, Tomas Man, Luj Aragon, Ilja Erenburg, Pablo Neruda...

Sudbina Španskog građanskog rata, kao što se to počesto dešava, nije rešena na bojnom polju, nego za stolom. Komitet za nemešanje, koji je formiran pri kraju tog rata od strane evropskih sila, a uz podršku Amerike, odlučio je da se uskrati svaka pomoć sa strane zaraćenim stranama u Španiji.

Bila je to prekasna odluka. Hitler i Musolini su prvo svojim avionima prebacili Franka sa Kanara u Španiju, a onda su mu pružili ogromnu vojnu pomoć - u oružju, vojnim avionima, ratnim brodovima i ljudstvu. I nisu se njih dvojica ni posle, kada je doneta odluka o "nemešanju", pridržavali te zabrane. A Velika Britanija i Francuska očigledno nisu se usuđivale da "razljute" firera, jer su se još nadale da se svetski rat može izbeći.

Tako je sudbina Španskog građanskog rata rešena. Republikanska vlada, i sama se nadajući primirju sa Frankom, rešila je, bolna srca, da se liši usluga Internacionalnih brigada, da poštuje "nemešanje". No, primirja nije bilo. Franko je pobedio.

Pred sam kraj 1938. godine, kada se rat bližio kraju, u Barseloni je organizovan ispraćaj Internacionalnih brigada. U stroju je bilo i oko 800 Jugoslovena. Toliko ih je još ostalo zauvek na bojištima. U ime Republike i KP Španije, od "dobrovoljaca slobode" se opraštala Dolores Ibaruri - La Pasionarija, legenda Španskog građanskog rata:

"Tuga me danas obuzima za vama koji odlazite. Vi ste vojnici najvećeg ljudskog ideala. Možete otići uzdignuta čela. Vi ste istorija, vi ste herojski primer solidarnosti... Golemi bol nas danas obuzima i za onima koji zauvek ostaju na našem tlu. Dali su nam sve - svoju mladost, svoje ideale i svoju krv, svoje nade i svoje živote. Dali su nam sve, a ništa nisu tražili zauzvrat".

HITLER UZ FRANKA

U ŠPANSKOM građanskom ratu učestvovalo je između 35.000 i 40.000 dobrovoljaca, koji su stigli na španska ratišta iz 55 zemalja.

Najviše dobrovoljaca je bilo iz susedne Francuske - skoro 9.000, zatim iz Amerike i Velike Britanije - više od 5.000, iz Nemačke 2.200, Italije 2.000, Poljske skoro 4.000, iz Čehoslovačke 1.900, iz Meksika 800, isto toliko iz Argentine, 450 iz Bugarske. Iz Sovjetskog Saveza stiglo je njih više od 2.000, a među njima je bilo 230 vojnih savetnika.

Na Frankovoj strani su se takođe borili "dobrovoljci" - desetine hiljada vojnika iz Italije i Nemačke, 15.000 vojnika iz Salazarove Portugalije, nekoliko desetina hiljada plaćenika iz Maroka. Hitler je Franku poslao u pomoć svoju eskadrilu "Kondor", koja je sravnila sa zemljom drevnu Gerniku u Baskiji, koju će Pikaso ovekovečiti na svom najčuvenijem platnu "Gernika".

Hitler je te jeseni 1936. rekao: "Bez nas Franko ne bi ni postojao".

(Nastaviće se)