Smrt omraženog pape!

PAPA Aleksandar izdahnuo je gotovo punih nedelju dana pošto je oboleo, dana 18. avgusta. Novost je danima držana u tajnosti. Bilo kako bilo, panika je obuzela članove porodice Bordžija koji još nisu bili napustili Vatikan, jer svi oni dobro su znali, kao, uostalom, i sam Čezare, bez pape nema ni jemstva njihove bezbednosti. Neki su smesta pobegli iz Rima. Drugi su ostali, ali samo da bi na brzinu poharali Aleksandrovu riznicu i opljačkali papske odaje, uzevši zlato, srebro, dragulje, zlatne pehare ukrašene smaragdima i zlatnu skulpturu mačke s dva krupna dijamanta namesto očiju, kao i odeždu Svetog Petra, načičkanu dragim kamenjem. Plen su sakrili u dvorac Sant Anđelo, i tek tada je obnarodovano da je papa umro.

Od bolesti i sparnog avgustovskog vremena, lice i telo Aleksandrovo bili su toliko izobličeni da ih je bilo strahota pogledati. Johan Burhard je zapisao:

“Lice mu je poprimilo boju duda, ili najcrnje neke krpetine, a bilo je prekriveno plavo-crnim flekama. Nos otekao, usta naduta - jer ispod njih su mu presavili jezik - usne nabubrile”.

Čak i kad je ta grozna, naduvena lešina nekako nagurana u mrtvački sanduk, niko nije želeo da priđe i makar je dodirne. Proneo se glas da je papa Aleksandar svojevremeno sklopio savez sa đavolom, da mu je sam nečastivi pomogao da postane papa 1492. godine, i zato su, u času kad je izdahnuo, na licu mesta viđeni demoni. Možda je i to bio jedan od razloga što su sveštenici iz Crkve Svetog Petra odbili da učestvuju u sahranjivanju papinih zemnih ostataka.

Ostali su se gnušali ljage koju su pontif iz doma Bordžija i cela ta porodica bacili na Rimokatoličku crkvu. Sveštenici se svakako ne bi predomislili i ipak obavili dužnost oko ukopa da se nisu našli na meti zastrašujućih pretnji.

Mračna reputacija koja je pratila Bordžije odvratila je većinu vatikanskih crkvenih velikodostojnika i od rekvijemske mise, koja se poslovično održava kad se upokoji poglavar, tako da su se na njoj pojavila samo njih četvorica. Frančesko Pikolomini, koji je nasledio Aleksandra VI kao papa Pije III, zabranio je održavanje druge mise, one za pokoj Aleksandrove duše. “Bilo bi svetogrđe”, objavio je Pije III, “da se molimo za prokletoga”. Aleksandar je naposletku sahranjen u španskoj nacionalnoj crkvi Santa Marija di Monserato u Rimu.

“Carstvo” Bordžija, koje je Aleksandar tako dugo i uz toliko mnogo spletaka i napora gradio, raspalo se ubrzo posle njegove smrti. Dok joj je otac bio živ, Lukrecija je još i bila koliko-toliko važna kao veza s papom kojom su se služili strani ambasadori, izaslanici i ostali optimisti koji su se nadali da će im papa izaći u susret. Aleksandrova rođaka, Adrijana del Mila, imala je sličnu ulogu, što zaključujemo po onome što je o rimskoj kući u kojoj su ove dve žene živele zapisao jedan hroničar tog vremena: “Većina onih koji žele da se dodvore papi ulaze na ova vrata”. Ali svemu tome naglo je došao kraj onog časa kad je Aleksandar umro.

Isto je tako brzo isparila i sva Čezareova moć. Stari neprijatelji - Orsinijevi, pa Gvidobaldo od Montefeltra, Čezareov nekadašnji zet Đovani Sforca, velmože iz Romanje - svi su sada tražili da im se vrate prava i teritorije koji su im ranije oduzeti. Godine 1503. za papu je izabran Đulijani dela Rovere, od tog časa Julije II, najgori i najistrajniji Aleksandrov neprijatelj, koji je odmah preduzeo sve mere ne bi li Bordžije onemogućio u naumu da zadrže prevlast nad Papskim državama.

Čezarea Bordžiju zarobio je i zatočio Gonsalvo de Kordova, još jedan u nizu osvete željnih neprijatelja. Čezare je, međutim, uspeo da pobegne, da bi život okončao 1507. godine kao skromni plaćenik u vojsci svoga zeta, kralja Huana III od Navare. Čezareova napaćena i iskorištavana sestra Lukrecija preminula je 1519. godine od komplikacija izazvanih trudnoćom, inače osmom po redu.

Sa Lukrecijom je otišla i poslednja važna figura iz zloglasne ere Bordžija, ali ni ona ni njen otac, kao ni Lukrecijin brat Čezare nisu izbledeli iz sećanja čovečanstva. Legenda o nepotizmu, prodaji crkvenih zvanja, razvratu, ubistvima i prljavim rabotama svih vrsta prepričava se i danas, a ime Bordžija zadržalo se do danas kao sinonim zla.

(Kraj)