Svi životi dalaj-lame

KINEZI izuzetno poštuju dalaj-lamu, onako kako Rimljani poštuju rimskog papu, nazivajući ga vrhovnim arhipastirom koga je poslao nebeski Bog, kako bi držao carski skiptar i svekolike idole, shodno svojim ovlašćenjima. Od svih careva, od njega više poštuju samo kineskog kana, a među duhovnicima ga cene više od svih bogova sem Boga nebeskog, čijom voljom on umire i ponovo se rađa, jer on, kao živo biće nikada ne može da umre, već samo privremeno odlazi s idolima na nebo i ponovo se vraća na zemlju, da bi delio pravdu. I mada razumni ljudi u tome vide suštinsku laž, sve to ipak prikrivaju politikom i obmanama.

Svaki dalaj-lama uživa ogromno poštovanje i ugled i ima pod komandom oko 100.000 kineskih i tibetanskih vojnika, kojima komanduju sedmorica generala ili kanova. Od te sedmorice trojicu je poslao kineski kan radi straže, dok su četvorica prirodni podanici dalaj-lame.

Vrhovni idolopoklonički sveštenik mongolskog i ostalih naroda je Kutuhta, koji se postavlja poveljom sa blagoslovom dalaj-lame i među Mongolima uživa veliki ugled. Za tog Kutuhtu se veruje da se i on iznova rađa i ima ista ovlašćenja kakva ima i dalaj-lama, jedino što on ne može ni da se rodi iznova ni da dobije čin bez blagoslova i povelje dalaj-lamine.

Kada Kutuhta umre, Mongoli sakupljaju veliki prilog u novcu i šalju svoje izaslanike dalaj-lami, moleći ga za blagoslov kako bi se njihov Kutuhta ponovo rodio. Dalaj-lama, dobivši to blago, daje im zapečaćenu povelju sa naredbom da je raspečate kad se okupe sve velmože, pa ko je u njoj imenovan, taj je preporođen i njega nadalje treba da priznaju za Kutuhtu. Ponajčešće sreću ponovnog rođenja dožive rođaci kana ili njegovi zetovi, dok se nijedan siromah nikada nije iznova rodio.

Ako bi Rusko carstvo bez upozorenja i bez najvećih mogućih priprema bilo voljno da sa prosečnim snagama krene u rat protiv Kineskog carstva i njegovih podanika zbog nekog razloga, ono bi bez velikog truda moglo za nekoliko godina da očisti prostor zapadno od reke Amur i da osvoji sva kineska utvrđenja izgrađena s ove strane Amura kao i sve teritorije koje su ustupljene po osnovu Nerčinskog mira.

I u tom slučaju, kada bi reka Amur bila oslobođena od kineske vladavine za pretke, potomke i velika buduća osvajanja, ta granica bi bila slavna i korisna. Međutim, to nije sasvim lako učiniti. Prvo, zato što bi za jednu takvu ekspediciju, u najmanju ruku, bilo potrebno naoružati deset regularnih i podjednak broj neregularnih pukova, protiv kojih se može naoružati sva sila kojom Kinezi i Mongoli raspolažu. Drugo, ako bi se i uspelo da se reka Amur potpuno oslobodi od kineske vlasti, pitanje je koliko od toga može biti koristi, ako se zna da trošak jedne takve ekspedicije ne bi mogao da se nadoknadi ni za sto godina. Pritom bi se u osvojenim utvrđenjima morali držati garnizoni u punoj snazi, kao što bi im se morala dostavljati municija i provijant.

Takvim ratom bio bi narušen mir, prekinula bi se trgovina s kineskom državom, a stanovnici Sibira, ruski podanici, osiromašili bi i propadali, dok se Kinezi više ne bi starali o miru, već bi stalno bili pod oružjem, strahujući od daljeg ruskog napredovanja, pa bi usled toga stekli i bolje vojničke veštine. Zbog toga je moje mišljenje da s Kinezima bez valjanog razloga nikako ne treba započinjati rat, već se treba ponašati koliko god je moguće prijateljski i održavati mir, trudeći se da se osnaži pogranična trgovina, ne isključujući pekinšku ekspediciju kao prethodnicu karavana i sve ostalo, prema važećem ugovoru, dok se na sitnice ne treba obazirati, da ne bi došlo do velikih sukoba i sporenja.

Mislim da ne bi bilo veoma teško njome ovladati, ako Bog da sreće. Prvo, kineski narod, makar bio i najvredniji, najspremniji za rat i najbrojniji, on ipak nije sposoban za vojničke stvari, jer ti ljudi zaista nisu skloni vojevanju. Drugo, u celoj kineskoj državi, Mandžuraca, koji sada njome vladaju, nema više od četiri miliona, dok Nikana Hana, pravih starih Kineza, ima 200 miliona i svi su oni silno ogorčeni zbog surovog mandžurskog vladanja, tako da kada bi čuli da se na granicama nalazi moćan neprijatelj ili kada bi bar jednu vojničku bitku izgubili, kod njih bi, bez sumnje, mogao da izbije unutrašnji rat i došlo bi do pobune u mnogim provincijama, što se i ranije više puta događalo.

Mandžurci bi bili prinuđeni da podele svoje snage, jedne da pošalju u provincije radi tog unutrašnjeg rata, druge da odrede za zaštitu tvrđava pomoću snažnih garnizona, a treće da pošalju na bojno polje, protiv spoljnog neprijatelja.

Radi takvih priprema za ofanzivu, po mom mišljenju, ako bi Nj. C. V. naredila da se na granici izgrade tri utvrđenja, makar i poluregularna, pod izgovorom učvršćivanja granica i jačanja sopstvene bezbednosti i ako bi se onda napunila odgovarajućom artiljerijom i provijantom i ako bi se osnažila poljoprivreda uz sibirske granice, tako što bi se iz unutrašnjih provincija dovodili stanovnici i osuđenici iz Rusije i ako bi se ulagao trud da se državna blagajna popuni raznim pograničnim taksama i dažbinama, ponajviše od prihoda u krčmama, ako bi se stalno obavljale pripreme i silni i sve veći trud ulagao, neprestano tokom deset godina, pa kada iskrsne prilika a bude mogućnosti za to, naoružalo 50 regularnih pukova i 20 neregularnih pukova, onda bi se Kinezima mogao objaviti rat i krenuti u ofanzivne akcije.

(Nastaviće se)