Smehom lečio bolesti

NAJVEĆI srpski komediograf posle Sterije, majstor humora, genije i čarobnjak smeha Branislav Nušić (1864-1938), koji je napisao oko pedeset pozorišnih komada i čitavu biblioteku raznih proznih dela s pravom je od inostranih kritičara nazvan “najduhovitijim čovekom Balkana”.

Tokom svog dugog i burnog života Nušić je stvaralački delao pod vladavinom jednog kneza, četiri kralja i namesništva, kao novinar, diplomata, upravnik pozorišta i književnik, često sa promenom dinastija i režima menjajući službe, političke poglede i zvanja. Zato nije ni čudo što je taj genijalni pisac tako dobro upoznao naš mentalitet i svoje junake, prenete sa samog životnog izvora, uspešno dočarane sa svim vrlinama i manama. Šarolika nušićevska galerija svih mogućih likova, prikazanih u raznim komičnim situacijama, i ovih dana unosi puno raspoloženja i veselog smeha kod čitalaca ili gledalaca na otvorenoj sceni ili preko TV ekrana.

Zato se može reći da je i danas, 150 godina posle njegovog rođenja, Nušić živ jer ga njegova publika i dalje voli i obožava taj spontan, neposredan humor.

O volšebnom, neodoljivom Nušićevom smehu, prvi panegirik napisao je još 1912. godine mag hrvatske književne reči A. G. Matoš hvaleći njegove šaljive kozerije i feljtone i poredeći ih sa književnim ostvarenjima Gogolja, Čehova i Tvena.

Da je Nušić “čovek od duha” i da njegovi prozni sastavi “ne zaostaju mnogo za šalama Marka Tvena i Žorža Kutilena” priznao je i njegov najžešći kritičar Jovan Skerlić, sa kojim je baš u to vreme naš komediograf, kako napominje, “tada, bio u vrlo rđavim odnosima”.

Netrpeljivost ispunjenu “otrovom stranačke mržnje” ondašnjeg vrhovnog sudije srpske literature Skerlića, preneli su prema Nušiću, svojim oštrim kritikama Milan Grol, Pavle Popović i Milan Predić, posebno u predratnim prikazima Velibor Gligorić. Zbog toga je i po Vesnićevom saopštenju i sam komedigoraf bio prinuđen da preko “Politike”, uputi glas protesta.

Dok je Skerlić pamfletski oštro kritikovao našu “specifičnu orfeumsku i kafansku duhovitost”, izvrgavši ruglu Nušićeve šaljive feljtone, književnik Stanislav Vinaver najpohvalnije piše o tom ambijentu, koji je na našeg majstora humora delovao inspirativno: “Nušić je konsultovao sve živo, zalazio, kao i Sremac, u bezbrojne zabačene kafanice, nosio se danima sa svojim penzionerima sitnim fićfirićima, zabušantima i prevarantima. Kada bi ih našao njegovoj radosti nije bilo kraja: “Ribo, znam te iz koga si vira!” Bio je tada srećniji no ijedan meraklija...”

Ovaj odlomak iz Vinaverovog sećanja navodimo kao samo jedan od dokaza koliko je Nušić tragalački uporno otkrivao, i to na samom izvoru, smeh svojih junaka, pazeći da mu taj “smeh polako prožme i parter i treću galeriju”. Sa izvanrednim sluhom za otvorenu scenu, po tačnoj Vinaverovoj opasci, Nušić se trudio da “zasmeje čitavo gledalište, dobro proračunatim plimama i osekama smehotvorne stihije...”

I taj volšebni smeh, poput pravog mađioničara, uspeo je Nušić, po oceni kritike, da ostvari između pozornice i publike “u nekom ritmičkom komešanju” u svojim najduhovitijim komedijama poznatih imena: “Narodni poslanik”, “Sumnjivo lice”, “Protekcija”, “Svet”, “Put oko sveta”, “Gospođa ministarka”, “Dr”, “Ožalošćena porodica”... Ovde, svakako, možemo ubrojati i nedovršenu komediju “Vlast” kao i Nušićeve jednočinke: “Muva”, “Analfabeta”, “Kirija” i druge.

Da je Nušić bio u narodu veoma popularan - to je svima poznato. Ali, kada je njegova popularnost dostigla svoj vrhunac? Na ovo pitanje dao je odgovor sam Nušić u jednom razgovoru sa novinarima:

- U vreme dok sam bio Ben Akiba, pisao svakodnevno u “Politici”, tada sam bio najpopularniji čovek u Srbiji pored starog kralja Petra. Dobijao sam pisma od obožavalaca sa svih strana...

- Da li su vam tada pisale i obožavateljke?

- Jesu, odgovorio je Nušić, najviše ih je bilo iz unutrašnjosti.

- Je li to bio samo poziv na crnu kafu ili nešto više - pitali su radoznali novinari?

- To je bio poziv na sve - odgovorio je smejući se Ben Akiba. - Ali, među svim tim pismima bilo mi je drago naročito ono koje je pisala jedna žena, ne mogu više da se setim da li iz Ivanjice ili kog drugog mesta. Pisala mi je da joj je muž bio bolestan, da su ga lečili lekari, pa i žene vračare, ali ništa nije pomoglo. Tek kada je u njihovo mesto došao jedan đačić iz obližnje gimnazije da provede raspust, doneo je među svojim knjigama moj izbor iz “Ben Akibe” i roman “Opštinsko dete”. Ova žena je te knjige dala svom bolesnom mužu, koji ih je čitao i - ozdravio. Stalno se smejao čitajući te moje šaljive stvari pa tako mu je i zdravlje pošlo nabolje, jer poznato je - smeh je najbolji lek. I njegova žena me je uz zahvalnost u pismu molila da još pošaljem svojih knjiga da ih ona razdaje narodu radi leka. Eto, zato mi je to njeno pismo najmilije.

(Nastaviće se)