Rođen u trezoru banke

U narodnom predanju i zapisima savremenika postoje razne zanimljive anegdote vezane za Nušićevu biografiju, prema kojoj je naš najbolji humorista zauzeo odbojni stav napisavši u Autobigrafiji: “Biografi književnika i umetnika imaju u tom pogledu neobičnu sličnost sa mašamodama i krojačicama. I kod njih postoji onaj krojački ukus: ‘Ovo vam lepo stoji’, te biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stajala onome o kome se piše...”

Smatrajući da je čovekov život “tako intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše”, Nušić je punih šest decenija odlagao objavljivanje “Autobiografije” ističući na njemu svojstvenom humorističkom žicom da se ovim poslom bave “propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi Akademije nauka”. Ipak, kako je vreme prolazilo, naš najpopularniji humorista, nadajući se da će, najzad, biti izabran za člana Akademije, povodom proslave 60-godišnjice, odlučio je da pribere građu za životopis, koji počinje rađanjem a završava se brakom.

“Autobigrafiju” sam završio ženidbom, ističe Nušić u ovom spisu, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema biografije. Dalji opis svog života, napominje Nušić, prepustiće jednom svom prijatelju za kojeg se uverio da voli uvek sve da “dopunjuje, namešta i zamazuje” u pogledu životopisa velikih ljudi.

I Nušić, dalje, kao očigledan primer, navodi za života pristojno napisanu biografiju jednog našeg poznatog naučnika, koja je dve decenije posle njegove smrti, na osnovu novih istraživanja, sasvim izmenila osnovne podatke, tako da komediograf iz svega izvlači gorak zaključak: “Mene, verujte, ne bi iznenadilo kada bi ti biografi... utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao...”

Znajući, kako se sve “kroje nove biografije”, Nušić je u strahu od ovih istraživača tuđih života u mnogim autobiografskim spisima, namerno izvrtao i zataškavao pojedinosti o sebi.

Poigravši se sa svojim budućim biografima, Nušić je izgleda želeo da im se unapred osveti za sva ranija arhivska čerupkanja po njegovoj prošlosti. Zato je i sam pisac ovog popularnog Ben Akibinog životopisa, tragajući za raznovrsnim podacima iz Nušićevog burnog života, često nalazio na razne verzije jednog istog događaja ili anegdote. To potvrđuje i Nušićev zet Milivoje Predić u svojim zapisima iz života velikog komediografa u čijem uvodu napominje: “Dobar deo ovih anegdota objavljen je i ranije u raznim knjigama, časopisima i dnevnim listovima”.

Kršten kao Alkibijad Nuša, a kasnije zvanično posrbivši promenio ime u Branislav Nušić, sećajući se roditeljske kuće piše da je na njenom mestu podignuta velika palata Narodne banke (na uglu današnje ulice Kralja Petra i Kneza Lazara), dajući šaljivi komentar:

“I sad, kad bi naišlo jedno blagodarno pokolenje i htelo, recimo, da označi spomen-pločom mesto gde sam se ja rodio, ta bi se ploča sa natpisom ‘Ovde se rodio itd’, mogla uzidati u Narodnu banku, tačno iznad onih suterenskih prozora sa debelim gvozdenim šipkama, gde su trezori u kojima počiva bančina zlatna podloga. Zamislite samo u kakvu bi to zabunu moglo dovesti kakvoga poznijega moga biografa, koji bi može biti, na osnovu ovakvih fakata, dokazivao da sam ja vanbračno dete iz divljega braka između guvernera Narodne banke i portirove udovice.

Portirova udovica, da bi prikrila guvernerovu bruku, koja bi mogla imati uticaja na bančin kredit u inostranstvu, sakrila se po rešenju upravnog i nadzornog odbora bančinog, između kasa u kojima je bančina zlatna novčana podloga. Tu je mene rodila i strpala u jedan trezor, gde me je zatim pronašla komisija kad je prebrojavala državnu gotovinu i uvela i mene u bilans, na strani primanja. Razume se, izići u život iz trezora Narodne banke, lako mi je bilo održati se na dobrome kursu - tako bi otprilike završio svoje rezonovanje taj moj budući biograf”.

Nušić je tokom života od svega pravio komediju pa, kao što vidimo i od svog rođenja, a kasnije će i od - smrti.

U svojoj kozeriji posvećenoj rođenju u trezoru Narodne banke, Nušić je što se tiče “blagodarnog pokolenja” bio u pravu, jer ni do danas nije postavljena nikakva spomen-ploča na ovoj zgradi. A ni kuća našeg komediografa u Šekspirovoj ulici, preko puta stadiona Partizana, nije pretvorena u muzej i otvorena za publiku.

Ni Nušićeva kćer, pokojna Gita Predić, koja je darovala Muzeju grada Beograda sve stvari vezane za svog oca nije dočekala otvaranje svoje zadužbine. A poznato je koliko bi za naš glavni grad bio značajan Muzej Branislava Nušića, tim pre što ovaj dragoceni legat, pored sačuvane književnikove kuće sadrži i njegovu radnu sobu, biblioteku, nešto rukopisa kao i četrdesetak originalnih karikatura svog lika, koje je komediograf tokom života skupljao.

(Nastaviće se)