Prezime “dao“ bakalin

GOVOREĆI o svom životu Nušić je uvek isticao da se on proteže kroz dva veka: „Zahvatio sam deo prošloga devetnaestog stoleća - pa, evo me, pabirčim godine i kroz dvadeseti vek...“

U vreme Nušićevog detinjstva još se vio turski barjak na bedemima Beogradske tvrđave, a u svojoj trećoj godini on je video kako uz zvuke vojne muzike i topovske salve Ali Riza-paša predaje knezu Mihailu Obrenoviću na kadifenom jastučetu ključeve srpskih gradova.

„Predaja je, sa velikim svečanostima, izvršena na Kalemegdanu 6. aprila (1867), a na mestu gde je danas sačuvana humka sa desne strane glavne staze“ - opisuje kasnije u listu „Tribuna“ Nušić ovaj znamenit događaj. „Na tom mestu bila je odignuta tribina na kojoj će knez Mihailo primiti ključeve... Tačno u 10 časova začu se turska vojna muzika... a u isto vreme ču se sa Stambol kapije srpska muzika koja je intonirala marš „Drino vodo hladna“... Pojavi se kneževa garda i on lično, praćen predsednikom ministarstva i celom vladom... U isto vreme, ali tako da je već bio pre kneza na tribini, pojavio se iz grada paša praćen generalitetom...“

Po svečanoj predaji ključeva od Turaka, po izveštajima ondašnjih „Srpskih novina“, Beograd sa svojih 25.000 žitelja, 300 kafana, 1.500 dućana i dve gimnazije postaje slobodna prestonica kneževine Srbije.

U neobjavljenim beleškama, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda, ostavio je Nušić sledeći zapis o svojim precima kao i poreklu:

„Ja ne nosim svoje prezime. To je prezime jednog beogradskog bakalina koje je moj otac prisvojio, ne znajući svoje.

Ko će ga sve znati, kako li sam se ja zvao?

I to je malo. Ja ne znam ni šta sam. Balkanac jesam svakako. Ima u meni i arnautskog i vlaškog i srpskog. Majka mi je srpskog porekla. Najviše sam dakle Srbin.

Putovao sam po Makedoniji i po onim krajevima oko Prespanskog jezera, odakle su moji stari po ocu. Nisam nikakvog traga našao...“

Igra sudbine, po pričanju hroničara, poigrala se sa majkom Georgijesa. Ona se zvala Goča i bila prava cincarska lepotica. U selu Klisure blizu Bitolja gubili su zbog nje pamet: i Srbi, i Cincari, i Albanci! Po kasnijem Nušićevom kazivanju svom prvom biografu - književniku Božidaru Kovačeviću - njegovu babu su sa nekoliko drugarica oteli stočari - Cincari. Pored devojaka poterali su i više dželepa stoke.

Na molbu roditelja istragu je povela turska vlast. „Turci su uspeli da vrate nešto stoke vlasnicima, a devojke roditeljima“, priča Kovačević. „Među njima je bila i Nušićeva baka Goča koje je vraćena bremenita. Razume se, posle nekoliko meseci provedenih među otmičarima. Nezakoniti otac nosio je, verovatno, prezime Belo ili Bela, tipično za Makedonce vlaškog jezika. Naravno, u ono patrijarhalno vreme za roditelje je Gočina trudnoća bila mnogo teža nego gubitak stoke. I porodični savet odluči da se devojka ukloni. Pošalju je u slobodnu Srbiju u koju su tada upirali oči svi pravoslavni hrišćani Balkana. I sa prvim pečalbarima i iseljenicima ona kod Aleksinca pređe svečano granicu... „Dalja istorija je poznata. Ostavljenu ženu sa detetom prihvata stari bakalin Gerasim, junak poznate Sremčeve priče ‘Kir-Geras’“.

Zbog ovog plemenitog gesta Georgijes, posrbivši ime u Đorđe, u znak zahvalnosti uzima gazda Nušino prezime, te se popisivao: Đorđe Nuša. A njegov sin Alkibijad kasnije će se iz patriotskih razloga nazvati Branislav Nušić.

Zbijajući često šalu sa svojim poreklom u vezi s ondašnjom političkom situacijom, odnosno idejom o zbližavanju balkanskih naroda, Nušić je u „Autobiografiji“ zabeležio: „Kao prvi eksperiment toga zbliženja izgleda da sam bio ja, predstavljajući u neku ruku personifikaciju balkanske zajednice. I, da nije nešto srpska narodnost bila ta koja me je u danima detinjstva snabdela mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio streljan kao grčki ministar ili ne bi li, kao lažni rumunski knez, trošio u svetskim bankama novac matorih francuskih udovica, ili ne bi li se, subveniran od raznih država, krvavio po planinama kao šef albanskih bandita, očekujući zgodan trenutak da od svoje hajdučke čete obrazujem ministarski savet...“

(Nastaviće se)