”Poslanika” niko neće!

U VREME kada je ruski general Černjejev došao da u ratu protiv Turske komanduje srpskom vojskom kneza Milana Obrenovića, na smederevskom keju Alko je u patriotskom zanosu klicao pristiglim kozacima i Aberdarovoj Đačkoj legiji. I tako su svakodnevno kroz smederevsku varoš marširale jedinice idući na front. Slušajući sa uzbuđenjem ratničke pesme vojnika Alko ih je suznih očiju ispraćao. A kad se to veče vratio kući, u rodoljubivom zanosu, napisao je i ostavio roditeljima na stolu cedulju sa porukom:

“Zbogom, dragi roditelji, ja odoh da oslobodim zarobljenu braću”.

Nije stigao da odmagli do Đačke legije dobrovoljaca koju je predvodio pesnik Milan Kujundžić Aberdar, a dečaka Nušu je u Orašju presreo pandur na konju koga je poslao opštinski načelnik.

- Kuda ćeš, mali? - upita ga pandur.

- Idem da se stavim pod Abedarevu komandu! - ponosito odgovori mali begunac.

- Bogca ti mangupskog, marš kući! - povika pandur istežući malom “oslobodiocu” uši poput učitelja iz osnovne škole. Tada je pandur dovukao Alka do smederevske čaršije, gde je pred celim svetom i svim dobrovoljcima izvukao takve batine da ih se sećao do kraja života.

Svoj gnev protiv turskog zlotvora Alko je iskalio i u krišom napisanoj pesmi koja nije sačuvana.

Slavni komediograf Branislav Nušić koji je celog veka “ratovao sa ženama i taštama” od sveg srca našalio se i sa svojim mladalačkim ljubavima: “Prva je ljubav onaj požar za koji policijski raport veli da mu je uzrok nepoznat”, iznosi u “Autobiografiji” svoje mišljenje po tom osetljivom pitanju Nušić. “Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ, a onda sručuje čašu za čašom. Tako je, otprilike bilo i kod mene i mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja sam već prihvatio čašu koja je bila preda mnom... Tako sam svoju mladost ispunio nizom ljubavi...”

Posle sentimentalne romanse sa ćerkom svog profesora matematike, Nušić se zagledao u drugu učenicu zato što joj je nastavnica pred celim razredom rekla da je prava - glupa guska. Da je uteši, Nušić je priznao devojčici da voli gusku i njen batak, naročito na pirinču. Otada su se sastajali na starom groblju kod Markove crkve. Iz ljubavnih romana prepisivali su najlepše dijaloge i tamo, u mraku se preslišavali. Ali, kako posle drugog sastanka Nušić nije napamet naučio ljubavnu lekciju iz romana on, jednostavno, nije izašao na sastanak. I tako se okončala jedna velika romansa. Nakon ove, “kao po redu vožnje” naišla je i treća ljubav sa debelom služavkom Fani, koju su roditelji odmah otpustili bojeći se posledica.

Sa četvrtom ljubavi Nušić je vežbao u pisanju ljubavnih pisama dok je u petoj uzdisao i maštao o dvadeset godina starijoj, lepoj i udatoj ženi.

Kod šeste ljubavi Nušić je doterao do poljupca, a sedme u “Autobiografiji” nikako nije mogao da se seti. Osma je od njega tražila da joj se zakune na vernost, a potom ga je brzo izneverila. U devetoj ljubavi bila je obratna situacija, jer se Nušić zaljubio u drugu. Kad se deseti put zaljubio Nušić je upao u tragikomičnu zamku jednog bračnog para, koji je hteo da ga iskoristi radi dobijanja brakorazvodne parnice. Čim je osetio gde leži zec, Nušić je utekao i uleteo u jedanaestu ljubav, koja se, po njegovom sećanju “sastojala u gledanju”. Svoju 12. ljubav komediograf je preskočio u “Autobiografiji”, a za 13. priznaje da je to njegova žena. “Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam očevidno znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio”.

Odmah posle mature, kao devtenaestogodišnji mladić 1883. godine Nušić je napisao jednu od svojih najboljih komedija “Narodni poslanik”, koju je pročitao pred malim skupom u bašti čuvenog palilulskog Doma pesnika Ilića. U ovom prvom književnom klubu starog Beograda, mladog komediografa su svi prisutni ohrabrili da ovu “šaljivu igru” preda upravi beogradskog Narodnog pozorišta.

Nakon krvavo ugušene Timočke bune, nepogodnijeg momenta za predaju ovog rukopisa birokrati Miloradu Šapčaninu nije bilo. Ali, kako je baš u to vreme bilo povike u štampi da se ne podržava domaća drama, Šapčanin je ipak ovu “opasnu” Nušićevu komediju dao na ocenu stručnim recenzentima: književnicima Milovanu Glišiću i dr Lazi Lazareviću.

Na jednoj večeri kod Laze Lazarevića, po sećanju Blagoja Nedića, bili su gosti članovi pozorišnog odbora: Šapčanin, Ljuba Kovačević i dr Vladan Đorđević.

- Pročita li, Lazo, onoga “Poslanika”? - upita dr Vladan.

- Pročitao sam.

- Pa šta veliš?

- Dobar, domaći pasulj, ali bez zaprške! - glasio je Lazin odgovor.

- More, ako je samo dobro skuvan i ako se da svariti, lako ćemo mu dodati zapršku! - zaključi dr Vladan.

Cenjeni književnik Laza Lazarević je tada okupljenom društvu pročitao svoju ocenu: “Početnički i mladićki posao, ali zaslužuje svu pažnju. Sa nešto korekture i prerade, valjana prinova originalnoj drami. Obraćam pažnju Upravi da sa puno obzira prihvati mladoga pisca koji obećava budućeg komediografa”. Mišljenje pripovedača Milovana Glišića nije se razlikovalo od prethodnog, ali je “Narodni poslanik” čekao još punih trinaest godina na prikazivanje.

(Nastaviće se)