Očajni kumašin Proka

PRAVO iz Đačke čete Nušić je u jesen 1885. godine pošao u srpsko-bugarski rat i jedan njegov doživljaj u vozu anegdotski je opisan u “Ježevom letnjem almanahu” ovim rečima:

“Veselo i oduševljeno, kao u svatove da idemo, pošli smo u rat.... Na beogradskoj stanici vavilonski vašar. Obaveznici raznih rodova oružja guraju se kroz gomilu sveta...

U komori je i Proka, bakalin s Dorćola. Ne nosi pušku, ali kao praktičan ratnik poneo je nekoliko sanduka bakaluka... Utovaruje gazda Proka svoju komoru, otprilike polovinu svoje radnje u četiri povelika sanduka. Kad smesti sanduke u furgonu, on sede na jedan i pogleda oko sebe. Silno se obradova kad u jednom uglu ugleda komšiju Nušića i radosno mu priđe.

- O, zdravo, kumašine... eto, vidiš, idem i ja da ratujem, da oslobodim braću.

Hvatao se prvi sumrak kad voz stiže u Mladenovac. Tamo užasan krkljanac. Sve pruge zakrčene. Ukrštanje vozova. Mnogi pitaju: hoće li se ovde dugo čekati?

Načelnik stanice odgovara:

- Verovatno... pruga je zakrčena, ima da se izvrše neka ukrštanja i mašine treba napojiti vodom...

Posle ovih reči komordžije poskakaše iz voza. Iskočio i Nušić. Uz njega se privezao kumašin, gazda Proka.

Hajdemo, predlaže Nušić, malo u kafanu da popijemo po jednu kafu.

- More, kume, snebiva se gazda Proka, vidiš li ti da sam ja pola radnje poneo sobom. I vidiš li kakav je to krkljanac! Kako ćemo naći svoj furgon?

- Nemaj brige, teši ga Nušić. - Ja sam upamtio broj našeg vagona - to je godina Kosovske bitke.

I obojica pođoše kroz gomilu u kafanu...

I sve bi se lepo svršilo da se Nušić pozvan od nekih prijatelja nije negde izgubio, a pala komanda da voz polazi!

“Sve pojuri prema izlazu - nastavlja Nušićev savremenik Pavlović pričanje ove anegdote. - Nasta gužva, guranje i dovikivanje. Proka se gura ali ne zna na kojoj je pruzi njegov voz? Ali se setio šta mu je kumašin kazao: broj furgona je godina Kosovske bitke. Sve je to lepo, ali koja je to godina - gazda Proka ne zna. U tom natrapa na nj jedan kaplar s naočarima.

- Je li, kaplare, upita ga on, koje je godine bila Kosovska bitka?

Kaplar ga gurnu laktom u rebra.

- Sikter, bre, sad si našao da me slišavaš iz istorije. I žurno kidnu dalje.

Naišao na drugoga Proka da učtivo pita:

- Molim te, podnaredniče, koje je godine bila Kosovska bitka?

Podnarednik ga prezrivo pogleda.

- Miči, bre, konjino, zar ne vidiš da će voz da mi pobegne!

I podnarednik nesta u pomrčini.

Zabrinuo se ratnik Proka, znoj ga probi, trči levo i desno zbunjen i uplašen: pola bakalnice nosi. Na koga god naiđe pita:

- Pobogu, prijatelju, koje je godine bila Kosovska bitka?

- Zini da ti kažem!

Drugi dobacuje:

- Uskači, magare, pa ćemo ti u vozu kazati.

Očajni ratnik Proka proklinje i Nušića, i kneza Lazara, i Kosovsku bitku.

- Ah, care Lazare, care Lazare, zbog tebe će mi polovina radnje otići u tandariju.

U tom pisnu pištaljka, voz krenu i Proka ugrabi da uskoči u jedan furgon pun vojnika.

U zoru, kad je voz zastao kod Aleksinca očajni Proka, koji je cele noći huktao i preznojavao se od brige, saznao je za godinu Kosovske bitke, i ugrabio za vreme ukrštanja vozova da uskoči u onaj furgon i da nađe svoju “komoru” i kumašina Nušića. Od tog doba pamti godinu Kosovske bitke, ali se sa Nušićem više ne kumaka...”

U vreme kad je Nušić navukao gnev “Njegovog Veličanstva” kralja Milana, doživeo je romansu sa lepom Milicom Terzibašić, ćerkom što se kaže “iz dobre kuće”. Ni devojka nije ostala ravnodušna prema mladom pesniku i apsolventu prava Nušiću tako da su svi očekivali njihovu zvaničnu veridbu.

Zaljubljeni poeta, u teškim časovima kad je već mislio da prebegne preko granice, otkriva da je Miličino srce hladno za njegove nevolje, i po kazivanju piscu komediografove kćeri Gite Predić, on se predaje policiji i biva osuđen. “Moj otac želeći jednom kad je Milica bila bolesna da joj pomogne doveo je svog prijatelja - lekara”, pričala je Gita Predić. “Bio je to dobar specijalista, koji je uspeo devojku da brzo izleči i da se na opšte iznenađenje njom oženi...”

Mnogo godina kasnije Nušić se na jedinstven način osvetio svojoj bivšoj dragoj. Držao je predavanje na temu ljubavi iznoseći niz primera iz dalje i bliže istorije, a pri završetku izlaganja zauze ozbiljnu pozu i reče:

- E, sada, posle mog iznošenja mišljenja svih velikih ljudi o ljubavi red je da vam, ako ste raspoloženi, i ja kažem kako iz ličnog iskustva gledam na ovo osetljivo pitanje. Naravno, ako prisutni to žele...

Kada svi u sali zagrajaše da produži, Nušić pokaza rukom u pravcu svoje negdašnje drage i reče:

- Po mom skromnom mišljenju ljubav je to kad gospođica voli j e d n o g a...

Ovu poslednju reč namerno Nušić rasteže, a onda uperi prst u svog ranijeg prijatelja i završi rečenicu:

- ... a uda se za drugoga!

Nekoliko trenutaka u sali je vladala tišina i dok je uvređeni bračni par odlazio publika je oduševljeno aplaudirala i vikala: “Bravo, Nušiću!”

(Nastaviće se)

POGREB DVA RABA

Krajem aprila 1887. godine u Beogradu bile su zapažene dve sahrane: na pogrebu majke pukovnika Franasovića predvođena kraljem Milanom bila je cela srpska vlada, a za kovčegom proslavljenog junaka balkanskog rata, majora Mihaila Katanića, osim naroda nije bilo nijednog višeg oficira. Ogorčen zbog ovakvog ponašanja režima prema čoveku kome je i neprijatelj priznavao junaštvo Nušić je 6. maja 1887. godine u nezavisnom listu “Novi beogradski dnevnik” objavio alegorično-satiričnu pesmu “Pogreb dva raba” sa završnim stihovima poruke:

Srpska deco, što misliti znate,

Iz ovog pouku imate,

U Srbiji prilike su take,

Babe slave, preziru junake.

Zato i vi ne mučite se džabe:

Srpska deco postanite babe.