Zatočenik sobe broj 11

U požarevački zatvor Nušić je stigao početkom 1888. godine, gde su ga pod katancem zaključali u sobu za političke broj 11 o kojoj je zabeležena ova anegdota:

“Upravnik požarevačkog zatvora bio je strogi Ilija Vlah, bivši liberalski zloglasni sreski načelnik. Odmerivši novog zatvorenika Ilija ga samo upita:

- Koliko?

- Dve godine - odgovori Nušić.

- Malo je! - ljutnuo se Ilija.

- Za pesmu “Dva raba” dobio sam dve godine - pokuša da se našali Nušić. - A da ih je bilo više bilo bi svakako i više godina tamnice.

Upravniku se ovakvo Nušićevo objašnjenje učini bezobrazno i drsko, pa viknu iz sveg glasa:

- Kako se vi to ponašate? Hajde, pravo u sobu broj 11.

Ova soba u požarevačkom zatvoru bila je čuvena, jer su iza njenih gvozdenih rešetaka pre Nušića tamnovali osuđenici iz Zaječarske bune. Ali, ostali osuđenici, kradljivci i ubice pod mnogo blažim zatvorskim režimom, tešili su Nušića: “Nemoj da se sekiraš, gospodine Nušiću, iz vaše tamničke sobe mnogi su posle seli u ministarsku fotelju, pa se može sreća i vama osmehnuti”.

Kad je čuo od Nušića da mu je ministar Goga Geršić blizak rođak, strogi upravnik požarevačkog zatvora postao je mek kao pamuk:

- Znaš, nije zgodno da ono tvoje pismo ode gospodinu ministru onako... Nego, slušaj, da ja tebi ono pismo vratim, pa ti bolje napiši.

Na ove reči Nušić se osmehnu, jer je već strepeo da pismo kojim slučajem ne dospe Geršiću u ruke:

- Da, da, i sam sam to mislio, čim ste mi vi, gospodine upravniče, dozvolili pisanje....

- Ta razume se! - namah se oduševi Ilija Vlah i predloži Nušiću. - Piši mu onako familijarno, kaži mu: dobro mi je ovde, o meni vode računa i ... tako. Ta ti to već umeš, kad si zbog pisanja i apse dospeo. Dabogme, to mu piši, a za pisanje već imaš moju dozvolu pa ti nije potrebna nikakva protekcija!

Čim je Nušić dobio iz upravnikove kancelarije pribor za pisanje, poslednju Vlahovu reč - “p r o t e k c i j a” - ispisao je u zaglavlju svoje istoimene “šale u pet činova”.

Za vreme tamnovanja u Požarevcu Nušić je pored komedije “Protekcija” sa temom poltronstva pred vlastima, pod neposrednim Hajneovim uticajem napisao i svoje autobiografske “Listiće”.

Nušićev otac je pokušao da spase sina iz tamnice pismom pukovniku Dragutinu Franasoviću i lično kralju Milanu. Ojađeni Đorđe Nuša preklinjao je “Njegovo Veličanstvo” sledećom molbom:

“Usta su nema, a reči nemoćne da izraze šta oseća srce jednog nesretnog oca koji leži pred nogama Vašeg Veličanstva i moli za milost svoga osuđenog sina.

Iz mojih grudi u ovom trenutku otima se samo jedna reč:

Milost plemeniti kralju!

Mladost je sklona pogreškama i zabludama; moj sin je pogrešio i skrivio, pogreška je kažnjena, on već tri meseca sedi u zatvoru, ali prava kazna je što on sam priznaje danas svoju pogrešku i svesrdno se kaje, a ja Vam Veličanstvo mogu dati najsvečanije obećanje, da moj sin nikada više neće zapasti u pogubnu pogrešku.

Sed, star, nemoćan, ljuto ucveljen pod starost tom kobnom pogreškom moga sina, evo me gde suzom pred Vama Veličanstvo molim za milost moga deteta, polažući svu nadu na poznatu velikodušnost plemenita srca kraljeva, i prilažući uz moju prepokornu molbu velikodušno oproštajno pismo gospodina Franasovića”.

Uz svoje pismo kralju, Đorđe Nuša je priložio Franasovićev uobraženi odgovor u kojem on prekoreva našeg pisca što je “njegovom pesmom vređao uzvišenu osobu Nj. V. Kralja”.

Oba ova pisma danas se čuvaju u Istorijskom arhivu grada Šapca. Izgleda da se kralj Milan, najzad, smilovao. Posle godinu dana robije, pošto su se radikali zadržali na vlasti, Branislav Nušić je 22. aprila 1888. godine bio oslobođen tamnice. “Danas je kralj pomilovao Branislava Nušića”, zapisuje Milićević u dnevniku. “I pre bi, ali kažu da mu Franasović nije hteo oprostiti...”

U vreme kada je Nušić “po potrebi službe” bio premešten u bitoljski konzulat zaljubio se “do ušiju” u crnomanjastu sestričinu konzula Bodi, šesnaestogodišnju kćer beogradskog trgovca Božidara Đorđevića.

Čim je dobio rešenje za prištinski konzulat, Nušić je odmah doputovao da zagrli svoju verenicu. Svadba je, po Nušićevoj želji, održana na “neutralnom terenu” 1. maja 1893. godine u selu Lisolaju, u manastiru Arhangela Mihaila, kraj Bitolja. Kada su pristigli svadbeni fijakeri sa diplomatima najvećih svetskih sila i mnoštvom naroda, niko iz tog kraja nije zapamtio veći urnebes.

Bubnjevi i zurle su zaglušile uši, a pucnjava iz pušaka i crnogorskih “livora” je neprestano prolamala nebo. Najstariji ruski konzul Demerik je kumovao najmlađem diplomati - Nušiću.

Na pitanje zašto je baš ovaj zaselak izabrao za svoje venčanje, Nušić je jednom novinaru odgovorio:

- Poštujem slobodu, ličnu i opštu. Smatram da ovde ne dopire zvanična vlast. Ovo je neutralni teren. Svoje venčanje želim da obavim u potpunoj slobodi...

Po izlasku iz manastira Arhangela Mihaila, gde se čuva srebrni pehar sa urezanim imenom srpskog konzula Nušića, po pričanju učesnika ove svadbe, pevalo se i igralo do kasno u noć, kada je povorka fijakera sa upaljenim fenjerima pošla put Bitolja.

U prvim godinama braka Nušići su dobili dve kćeri i sina. Po očevoj želji ruski konzul Demerik im je dao imena iz srpske narodne poezije: Margita, Strahinja i Olivera. Ova poslednja umire kao beba.

(Nastaviće se)