Komediju nosite kući!

KOLIKO je Nušić bio popularan u Zagrebu najbolje svedoči podatak da je on počev od 1901. godine tamo najviše izvođeni domaći dramski autor. Zato se Nušić u Zagrebu, kako je često izjavljivao, osećao “kao kod svoje kuće”.

Prvi pozdrav od Društva hrvatskih književnika iz Zagreba stigao je Nušiću 22. marta 1901. godine, posle premijere njegove socijalne drame “Tako je moralo biti”, u čijoj je glavnoj ulozi gostovala slavna Vela Nigrinova. Na srdačan pozdrav potpredsednika Društva književnika Đalskog, zahvalio se Nušić nazivajući hrvatske književnike i dramske umetnike apostolima “bratske sloge”.

Dve godine kasnije, odazvavši se pozivu uprave Hrvatskog zemaljskog kazališta, Nušić je stigao na premijeru svog rodoljubivog komada “Knez Ivo od Semberije”, koji se nekoliko godina ranije čitao u Zagrebu na “prvom društvenom selu”.

Kada je pala zavesa, oduševljenom klicanju autoru Nušiću i glavnom glumcu Fijanu nije bilo kraja. A kada se pojavio na pozornici, Nušić je dobio iz publike dva lovorova venca sa ondašnjom srpskom i hrvatskom trobojkom. Čim je Nušić izašao iz kazališta, razdragani omladinci su ga na rukama poneli Ilicom.

Slavlje se nastavilo na svečanoj večeri u “Lovačkom rogu” gde je Nušića besedom pozdravio Stjepan Radić, ističući lepotu njegovog “remek-djela”.

Nekoliko dana posle Nušićevog povratka, u Beograd su iz Zagreba stigli poštom lovorovi venci. Tu se Nušić zgranuo zbog velike carine.

- Ovo je, brate, pravi bezobrazluk - protestovao je Nušić kod upravnika carinarnice. - Treba svoju mesečnu platu da dam za dva venca.

- Da pokušamo da te spasemo bede - odgovorio je prijateljski raspoložen upravnik i stao da lista carinski tarifni pravilnik, a onda odmahnuo glavom. - Mora, nezgodno je. Bolje plati Nušiću pa idi...

- Deder, pročitaj mi taj paragraf - zainteresovano će Nušić.

I upravnik poče da čita, gledajući u nedoumici, ispod oka, Nušićevo reagovanje: “Venci, veštačko i prirodno cveće oslobađaju se carine ako se šalju na odar mrtvaca”.

- Tu smo, daj vence! - prekide ga Nušić. - Bolje mrtav da ne platim, nego živ da platim!

I tako se spasavši visoke carine sa dva venca slave ode Nušić veselo kući...

Dok je bio na položaju upravnika Narodnog pozorišta Nušiću je palo na pamet da stavi na repertoar svoju davno napisanu i još neizvedenu komediju “Sumnjivo lice”. I zato jednog dana sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji izvadi svoj komad sa dna fioke, oduva sa njega prašinu i poče da ga natenane čita. Po sopstvenom priznanju, tokom čitanja je počeo da oseća strah od sopstvenog dela o čemu u predgovoru “Sumnjivog lica” iskreno beleži:

“Čitam komad, čitam, i kad naiđem reč ‘dinastija’, okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku njegovog veličanstva kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bogme, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugačiji no što mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I, najzad, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem iz fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam sve to ovim mudrim rečima:

- Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, ja vam čak čestitam na njemu, ali nosite vi to kući.

- Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić, pisac, da se bunim...

- Ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti, savetujem: nosite ovaj rukopis kući, odgovara Nušić upravnik. - Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!”

I pred upravnikom Nušićem nije više bilo dileme: uzeo je svoj rukopis “Sumnjivog lica” i odneo kući.

Posle godinu i po dana predanog rada na mestu upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, zbog velikog manjka u kasi za koji, kako piše u “Politici” od 20. februara 1906. godine, on nije bio “moralno odgovoran”, ali da mu je “dužnost štetu nadoknaditi”, Nušić napušta ovu dužnost. Od grdnih nevolja u koje je zapao proslavivši upravo u Novom Sadu 25-godišnjicu svog književnog i novinarskog rada, spasava ga poziv urednika “Politike” Davorina - Darka Ribnikara, čime započinje njegov “zlatan period” u Beogradu.

U želji da se “Politika” iz kafane, gde se u to vreme štampa jedino čitala, preseli u beogradske kuće, odnosno porodice, osnivač i glavni urednik Vladislav Ribnikar jednog dana predložio je Nušiću:

- Zašto vi, kao čovek od duha, ne biste stvorili svoju redovnu rubriku, pisanu lako, na zabavan način sa sižeima iz beogradskog života?

- Plašim se da je to malo teži zadatak - odgovorio je Nušić. - Beogradski život tako je mali obimom da se pitam hoću li naći pogodne teme?

- Duhovitom čoveku kao što sve vi - hrabrio ga je Ribnikar - dovoljna je i najmanja sitnica da napravi odličnu kozeriju. Ko god vam dođe pod pero vi ga Nušiću, slobodno, peckajte, samo bez prolivanja krvi! Da nas ne tuži sudu.

Nekoliko dana Nušić je razmišljao kako da potpisuje svoje šaljive feljtone “Iz beogradskog života” i savremenici tvrde da je svoj pseudonim otkrio u kafani “Kod dva pobratima” u imenu pametnog, mudrog rabina Ben Akibe iz tragedije “Uriel Akosta” nemačkog dramskog pisca Ferdinanda Gucukova.

Javljajući se u “Politici” svakih nekoliko dana sa šaljivim kozerijama iz života ondašnjeg Beograda, Nušić je postao veliki ljubimac široke čitalačke publike, koja je rado prepričavala njegove vedre šale o bračnim zgodama i nezgodama, mukama matorih momaka i penzionerskim nevoljama, ogovaranju tašti i banjskim provodima.

(Nastaviće se)