Na konju pred Pašića!

U SVOJIM humoreskama pravio je Nušić maštovite, karikirane, alegorijske intervjue sa Svetim Savom, Sinan pašom, Kraljevićem Markom, pa je uspelo parodirao i ustanički skup u Orašcu kada je Karađorđe izabran za “vrhovnog vožda” (Posle mitinga). U jednoj kozeriji Nušić je čak smogao hrabrosti u onom patrijarhalnom vremenu da razgovara sa prvom beogradskom striptizetom mis Mod Alen. U drugima je predviđao budućnost: Budući ljudi, žene i vojnici i sl.

Kao što je poznato, Skerlić se najviše okomio na Nušićeve kozerije prihvaćene u narodu, zato što ih piše veoma brzo “bez plana i sistema, na mahove i preko kolena”.

I pored stalnog ratovanja sa taštama u svojim kozerijama pod potpisom Ben Akiba - Nušić nije ostavljao na miru ni “poštene žene”, pa je povodom toga poznata glumica Žanka Stokić okupljenom društvu kod “Tri šešira” ispričala ovu anegdotu:

- Iskupiše se žene, tako, posle podne, posedale na minderluku, turile džezvu u vatru i vode ovakav razgovor:

- Bože moj, kako se svet promenio - veli jedna. - Kako je nekada sve drukčije bilo. Pre, ako se za kojom ženskom i povuče rep a ono, to činimo sve šapćući i poverljivo, u četiri oka, kazujemo jedna drugoj dok ne pukne bruka po varoši. A ovo danas, ne možeš ni suknju da zadigneš, a da ti se to ne iznese u novinama...

- E, pa, prija Mico - veli druga - a ti, onda, nemoj da zadižeš suknju.

- Ama nije to, brani se prija Mica, što ti je ja zadižem, nego što je sada takav nekakav svet, pa zaviruje. Eto, onaj... de, kako se zvaše, pa onaj sa onim poganim imenom...

- Ben Akiba!

- Jest, taj! E, taj bi crko da ne zaviri pod tuđu suknju. Ja ne znam samo što se ovaj svet ne digne protiv te napasti, pa da ga zatrpa kamenjem?

- Eh, da je nešto živ pokojni Ilija Vlah (strogi upravnik požarevačkog zatvora) - reći će treća - pa da ga povali na Velikoj pijaci, na onu klupu na kojoj zemunske piljarice ređaju rotkvice i karfiol...

Čim je bez dozvole velikih sila Austrougarska nagovestila aneksiju Bosne i Hercegovine, pojavilo se na ulicama Beograda vanredno izdanje “Politike” 23. septembra 1908. godine (po starom kalendaru) sa Dučićevim uvodnikom. Tog dana, dok su omladinci u fijakerima sa razvijenim zastavama pozivali narod na zbor, sa balkona Narodnog pozorišta, započeo je Nušić svoj rodoljubivi govor gromkim glasom:

- Braćo, neprijatelj nam je pred vratima! Nad našim glavama visi razbojnički mač! Austrija se sprema da otme Bosnu i Hercegovinu, a mi Srbi nećemo, ne možemo to da dopustimo!

Pozdravljen pljeskom i poklicima, Nušić je zakazao sutrašnji zbor u tri sata ispred Kneževog spomenika. Zatim je uzavrela povorka zaustavljajući tramvaj krenula ka Terazijama sa pesmom “Hej Sloveni” i usklicima “Dole Austrija!” I tako sve do Dvora...

Sutradan, posle govora predsednika beogradske opštine i ostalih javnih i kulturnih radnika, Nušić je kao predsednik Novinarskog udruženja na zboru pročitao rezoluciju, pa su onda svi krenuli ka Ministarstvu spoljnih poslova s poklicima:

- Rat! Na Drinu! Dole Austrija...

Trećeg dana kada je Austrougarska proglasila i zvanično okupaciju Bosne i Hercegovine, vidno uzbuđen saradnik Nušić uleteo je u redakciju “Politike” i još sa vrata viknuo prijateljima:

- Dajte mi jedan doboš i zastavu! Krećimo u dobrovoljce...

I malo zatim pozvana od dobošara Andre kelnera, krenula je predvođena Nušićem ka Kneževom spomeniku uzbuđena svetina pod zastavom Crnogorca Milutina zvanog “Telegraf”. Probijajući se s mukom kroz gustu masu okupljenog sveta, Nušić se popeo sa zastavnikom i dobošarem na postolje spomenika kneza Mihaila i održao govor pozvavši na kraju dobrovoljce da se upišu sa usklikom:

- Braćo, otadžbina je u opasnosti, zberimo se, združimo se, zagrlimo se da zajedno umremo za otadžbinu!

Kako je narod neprestano sa svih strana pristizao, pozorišni trg se pretvorio u pravi ratni logor, a Nušić je uz jeku ubojnih truba i lupu doboša neprestano držao usplamtele govore dok mu je Diša iz “Kolarca” stalno donosio za okrepljenje velike krigle piva. Odjednom se tu stvorio i veliki sto pa je Nušić počeo da upisuje dobrovoljce u “legiju smrti”. Za to vreme glumice iz Narodnog pozorišta su prekinule probu i počele od trobojnih traka da šiju kokarde za dobrovoljce. Tog dana se upisalo nekoliko hiljada dobrovoljaca...

Jednog od tih burnih dana, narod je ispregao dva konja i na belca posadio Nušića sa ogromnim burskim šeširom na glavi dok je drugog uzjahao vojvoda Sava Hercegovac mašući isukanom sabljom više glava kao da komanduje juriš.

Priča se da je ogromna masa sveta predvođena Nušićem na belom konju tada stigla ispred Ministarstva inostranih dela gde je baš zasedala vlada. Čuvši poklike mase, predsednik vlade Pera Velimirović zamolio je najbližeg ministra:

- Vidite šta se to događa?

- Gospodine predsedniče - zgranuto reče pogledavši preko balkona - dole je Nušić na konju?

- Zar Nušić zna da jaše? - zapanjeno reče Pašić.

U taj čas, dok je cela vlada skočila da vidi “čudo neviđeno”, Nušić potisnut svetinom, našao se na samom ulazu. Uplašen Nušićev konj nije znao kuda bi, te poče, kao da je u cirkusu, grabiti stepenicama naviše. Zaustavio ih je portir Jova koji zgranuto, hvatajući se za glavu, povika:

- Ne, pobogu, gospodine Nušiću, zar s konjem u Ministarstvo inostranih dela?

- More, pusti Jovo - reče mu osmehnuti Nušić - nije ovo ni prvi, ni poslednji konj koji ulazi u ovo ministarstvo!

(Nastaviće se)