Tragedija sina jedinca

CEO srpski narod, po izbijanju balkanske vojne, kao da u svatove ide, oduševljeno je krenuo na bojno polje. Nakon Skoplja pao je i Bitolj te je prkosni Esad-paša morao kod Skadra da istakne belu zastavu. Svađajući se oko podele pokrajine, bugarski kralj Ferdinand, pod uticajem austrougarskih političara, iznenada je, noću, bez objave rata napao pospanu srpsku vojsku i nastala je bratska klanica s geslom “Za Kosovo - Kumanovo, za Slivnicu - Bregalnicu!”

Prvu srpsku armiju posle Kumanovske bitke u Vranju dočekala je ciganska banda kojom je dirigovao Nušić, tada član Presbiroa Vrhovne komande. Držao je patriotske govore u mestu svog prijatelja Bore Stankovića, sve dok ga Vrhovna komanda, kao znalca turskog jezika i prilika, nije uputila da zavede red u Skoplju.

Kad je posle balkanskih ratova Nušić 1912. godine postao prvi okružni načelnik u tek oslobođenom Bitolju, morao je da shvati onu staru: “Istorija se ponavlja”. Pre dvadesetak godina Nušić je kao pisar bitoljskog konzulata morao da se pri diplomatskim razgovorima do zemlje klanja pred pašom, a sada je kao vlast došao da zauzme njegovu kancelariju.

- Gospodine načelniče, napolju čeka paša - saopšti Nušiću žandarm.

- Koji paša? - začudi se Nušić...

- Pa, dosadašnji, bitoljski valija...

- Šta hoće?

- Moli da ga primite.

- Gle? - reče iznenađeno Nušić setivši se koliko je nekada drhtao da ne pogreši u diplomatskom protokolu na prijemima kod ovog strogog paše, pa dodade oštro: - Pusti ga odmah!

Pobledeo, kao u groznici, paša se Nušiću duboko pokloni, a ovaj pokaza na stolicu i reče:

- Bujrum!

Kao nekadašnji početnik u diplomatiji Nušić, tako je sada sa strahopoštovanjem na ivicu stolice seo paša.

- Nisam znao da ste ovde - reče Nušić ponudivši cigarete i kafu.

- Čekao sam civilnu vlast pa da se predam u ropstvo - reče paša odbivši ponude i obori pogled k zemlji.

- Kakvo ropstvo - začudio se Nušić. - Čiji ste vi rob?

- Pa, mislim - reče paša - kad neprijatelj osvoji grad...

- Ne, vi niste moj zarobljenik - reče odlučno Nušić. - Naprotiv, potrebni ste mi radi saveta kako da upravljam.

- Ja sam, znači, slobodan - sa nevericom je pitao paša?

- Čuo sam od naroda da ste časno i pošteno upravljali ovim gradom - reče Nušić. - I ja vas molim da se slobodno i bezbrižno vratite svojoj porodici.

Kad ga je ispratio do vrata, Nušić reče iznenađenom paši:

- Ako želite da se vratite u Carigrad, javite mi da vam obezbedim specijalni vagon...

Stigavši sa svojim haremom u Carigrad paša je preko štampe zablagodario na plemenitosti novom okružnom načelniku - Nušiću.

Dok je bio na ovoj dužnosti, Nušića su najviše obilazili seljaci iz Lisolaja, gde se venčao, tražeći razne usluge. Kažu da im nikad nije odbio nijednu molbu.

U leto 1915. godine u Nušićevom skopskom domu, na svadbi njegove kćeri Margite (Gite), koja se udala za književnika Milivoja Predića, bilo je veliko, ali poslednje veselje. Iste jeseni se tu vila zastava na pola koplja, jer je Nušićev jedinac Ban poginuo kao dobrovoljac Đačke čete. Ne prežalivši nikada gubitak voljenog sina, čiji će grob označiti “umesto trošnom kamenom pločom”, hronikom “Devetstopetnaesta”, Nušić je celog svog dugog života nosio u sebi težak bol. Bio je tada, po kazivanju savremenika, sav u grču, u akciji, do krajnosti odan opštoj stvari...

Krenuvši sa porodicom u izbeglištvo, Nušić je sa svojim rukopisima stigao do Prizrena, i tu ih je sakrio na jednom tavanu.

Pešačeći preko Peći, Andrijevice, Bara, stigao je do Ulcinja i preko mora je s porodicom prebačen sanitetskim brodom “Čad” u Marselj. Nekada je tu bio sa braćom Ribnikar “sit i pun novaca”, a sada, ispoveda se Nušić, “gladan i bez para”.

Posle kratkog boravka u kao san lepoj Nici, Nušić sa porodicom prelazi u Pariz gde nije bio u stanju da piše tugujući za izgubljenim sinom. Potom sledi seoba u selo Barbast na jugu Francuske, a onda Nušić sa ženom Darinkom odlazi u Švajcarsku, pa u Italiju gde mu je živela ćerka Gita sa mužem.

Tada mu srpska vlada u cilju štednje ukida platu, a on odbija francusku pomoć želeći da se zaposli kao fabrički radnik. Posle žalbe ministru prosvete Nušić ipak dobija minimalnu penziju.

Iz tog teškog vremena ostala su kao uzbudljiva svedočanstva Nušićeva pisma vojvodi Mišiću, kojim ga moli za obaveštenja u vezi sa svojom ratnom hronikom, kao i prijatelju Risti Odaviću, kojeg preklinje da mu se pronađu, nemarom diplomatskih kurira, izgubljeni njegovi književni rukopisi.

“Pogubio sam celu porodicu, piše u očajanju Nušić, opljačkali mi kuću, spalili mi rukopise, pa sad još i Srpsko poslanstvo da mi sahrani i poslednju moju utehu. Ne, to se ne može podneti, tu je mudrost slab savetnik”. Tek posle nekoliko meseci traganja Nušićevi izgubljeni rukopisi bili su pronađeni i vraćeni autoru.

Početkom 1919. Nušić se vraća u Beograd, gde u Ministarstvu prosvete postaje načelnik Umetničkog odeljenja. Tamo najviše mašta o otvaranju Narodnog muzeja i slobodnog teatra, gradske Nacionalne biblioteke i srpskog Panteona, a na gostovanju po Vojvodini i Hrvatskoj drži ciklus zapaženih predavanja o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.

(Nastaviće se)