Režiser svojih komada

KADA je 1924. navršio šezdeset godina i proslavljao četrdeset godina književnog rada, Nušiću je Kraljevska srpska akademija nauka nanela „tešku uvredu“ i izazvala „dubok bol“, jer nije predložila njegovu najavljenu kandidaturu. To je, razume se, teško pogodilo slavljenika i ogorčeni Nušić je 1. marta 1924. godine napisao kćeri Giti Predić čuveno pismo koje je neka vrsta njegove književne ispovesti:

„... Pre svega, ja sam mnogo pisao i brzo sam pisao, te otud u mojim radovima često i površnosti, nebrižljivoti, pa i aljkavosti. Moj humor je lak, ponekad i jevtin, ne libeći se koji put ni pornografije. Ja nemam dubine jednog satiričara; ja ne umačem pero u krv koja kaplje iz društvenih rana, ja ne vidim ljudsko zlo i ne uzmahujem knutom da ga nemilosrdno šibam... Kod komedije ja pribegavam lakšoj njenoj vrsti, komediji naravi, izbegavajući ili nemajući moći da zađem u komediju karaktera, te prema tome moje komedije ne obećavaju jednu trajnu vrednost.

Eto! Jesam li sa dovoljno hrabrosti optužio sebe; jesam li imao bar toliko žuči koliko bi samo iz tuđega pera mogla iskapati, i jesam li, najzad, vršeći harikiri, stekao pravo i da se branim?

Naša impotentna generacija pripisuje mi u greh plodnost; oni čiji redovi predstavljaju jedno naporno stenjanje, prebacuju mi i brzo pisanje. Ako bi na to, ipak, moglo biti opravdane zamerke, ja se moram pravdati samo inventivnošću (ako počnem nije ni to greh) koja kod mene predstavlja pravu bujicu. U času kad pišem jednu priču, po pet ili šest drugih motiva navaljuju na mene, a u času kad pišem jednu komediju, po pet ili šest gotovih, u zamisli potpuno razgrađenih sižea tiskaju se oko mene, žure se i gone da ih se prihvatim. Ja sam, naprotiv, vrlo malo dao prema onome što bih mogao dati da mi je život pružio povoljnije prilike...“

Gotovo svake sezone između dva rata, u beogradskom Narodnom pozorištu, postavljao se koji novi ili stari Nušićev komad, tako da se tada govorilo: „U Operi donosi pare balet, a u Drami - Nuša!“ Menjali su se upravnici pozorišta, ali Nušićeva dela su ostajala na repertoaru, jer ih je publika volela.

Od 1924. do 1926. godine Nušić je bio upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu gde se zalagao za nacionalni repertoar i neku vrstu glumačkog samoupravljanja, ali je tu imao najveće muke, jer su se glumci stalno žalili i pisali tužbe. Nušić se nije ljutio nego je uvek blagonaklono govorio: „Glumci su kao deca, učinite im stotinu usluga, a samo jednu odrecite, pa će se sve prema vama poneti kao da im nikada niste pomogli...“ Da bi uštedeo novac pozorištu Nušić je u sarajevskom teatru sam režirao komade.

Kada ga je neukusno napala jedna uobražena glumica zbog svoje epizodne uloge, Nušić je po zapisu očevidaca saslušao, a potom pred svima mirno odgovorio:

- Pa, dobro, neka je i tako kao što vi kažete, ali da ja nisam boem ja ne bih ni bio među vama umetnicima i boemima, niti bih pod starost udisao prašinu sa ovih dasaka i krpa, nego bih kao moji drugovi bio ministar ili ambasador i dva-tri puta godišnje viđao se na svečanim prijemima. Ja sam s vama zato što po svojoj prirodi pripadam vašem krugu; vi dobro vidite da ja ovde nisam činovnik nego vaš drug i baš zato ne mogu da razumem što vi vičete na neke moje postupke koje sebi tako velikodušno praštate?

Postiđena, glumica je posle ovih iskrenih reči zamolila upravnika za oproštaj zato što ga je uznemirila u radu neopravdanim zahtevom. Nušić joj se za uvredu, izrečenu u nervozi, nikada nije svetio.

Kada bi kasnije dolazio koji uvređen glumac, spreman u ljutnji i da opanjka svog kolegu, Nušić mu je davao prazan list hartije s porukom:

„Dede, napišite vi to, brate, pa lepo potpišite. A ja ću već da vidim! Da ne bude rekla-kazala...

I, posle, razume se, nikom ništa...

To se isto dešavalo i sa nezadovoljnim prvacima koji bi upravniku pretili otkazom. Kada mu je jedan od takvih uobraženika, uz mnogo teatralne gestikulacije i dao pismen otkaz, Nušić je pozvao svog sekretara i rekao:

- Zavedite ovu ostavku u delovodni protokol!

Već sutradan evo pokajalog glumca-prvaka, koji počinje uvertiru sa onim snebivljivim: „Znate, ovaj...“

- Znam, brate - dočekivao bi ga Nušić strogo. - A šta vi mislite da je moj delovodni protokol tramvaj pa da u njega možete da uskačete i iskačete kad vam je ćef?

I posle nekoliko dana tobožnjeg premišljanja Nušić bi se „nekako jedva“ rešio da poništi takve ostavke bacajući ih u koš.

Za vreme boravka u Sarajevu, po pisanju savremenika, Nušić je skoro ceo radni dan posvećivao pozorištu, iz koga bi tek kasno uveče posle napornog rada odlazio pravo kući, gde je pokatkad okupljao tamošnje književnike.

Nažalost, plemeniti Nušićevi napori da kreditima obnovi i modernizuje pozorišnu zgradu doveli su sarajevsko pozorište do milionskih dugova zbog kojih su upola smanjene glumačke plate. Posledica ovog bilo je ogorčenje jednog dela osoblja, koje je, stupivši u glumački štrajk, nabedilo Nušića da gradi kule u vazduhu - iako je obnovljeno pozorište već bilo pod krovom. Razočaranom Nušiću bilo je dosta borbe i skandala, i jedne hladne martovske noći bio je prinuđen da krišom napusti Sarajevo i ode za Beograd. Po Nušićevom potraživanju da mu se isplati dugovanje od 26.000 ondašnjih dinara blagajnik sarajevskog pozorišta mu je odgovorio da tu pomoći nema, jer je kasa - prazna.

(Nastaviće se)