Gospođa za sva vremena

NUŠIĆEVA radna soba dugo je bila u kancelariji knjižare Svete Rajkovića u Knez Mihailovoj ulici, u koju je i pre podne i po podne, godinama, dolazio da piše. Ovde, kraj bezbroj ispijenih šoljica kafe, naš popularni komediograf, pored niza članaka “Iz poluprošlosti” i poznatog omladinskog romana “Hajduci”, napisao je i nekoliko svojih najboljih komedija.

Često iznenada prekinut u stvaralačkom radu od Rajkovićevih radoznalih mušterija ili svojih prijatelja, nikada se Nušić nije nervirao, već bi odmah ostavljao svoje raskrečeno pero, ponudio posetiocu da sedne i naručivao kafu.

“Ko sve nije svraćao kod njega, da sedne na stolicu preko puta, da popije kafu, da progovori o dnevnim političkim, društvenim i kulturnim novostima”, seća se jedan od najboljih poznavalaca Nušićevog dela, književnik Božidar Kovačević. - “Stari penzioneri i studenti brucoši, lekari i oficiri, trgovci i zanatlije, profesori i novinari, pisci i popovi, udovice i udavače, sve naše nacije i svi društveni slojevi ređali su se u njegovoj sobici i on ih je dočekivao dobroćudno i veselo, a kad bi posetilac otišao, on bi mirno nastavljao prekinutu nit i dovršavao započetu scenu”.

“Jednom ga zateknem skroz neraspoloženoga”, zapisuje Kovačević svoje uspomene na Nušića. “Namrštio se, piše ali kao pod moranje, kao da otaljava neki neugodni posao.

- Eto, dovršavam Hajduke. Treba da napišem još dve poslednje glave. Ali, teško ide...

Ja se kao čudim, jer nam je svima poznato da on lako piše, a sem toga znam da je taj dečji roman s osobitom ljubavlju zamislio i razrađivao. I dok sam se iščuđavao, zar je i njemu teško pisati, on se smeši i kaže:

- Nikad nemojte da uzimate honorar unapred! Onaj Ćurković, prokleta mu duša, dade mi sve pare unapred, pa sad nikako ne mogu da napišem ove dve završne glave. Sve mi se čini da radim džabe. Pare sam potrošio, pa kao da ih nisam ni dobio, a Ćurković zaintačio i traži završetak.

To je, naravno, bila šala. Nije glavni pokretač u Nušićevom radu bio novac, nego žudnja ili bolje reći nagon da što više bude u životu, da što jače učestvuje u svome vremenu”.

Većina “finansijskih” briga nestaje kada je Nušić dobio počasno mesto u biblioteci Narodne skupštine. Međutim, kako se tamo u društvu političara nije najbolje osećao, Nušić je nastavio da radi u knjižari Svete Rajkovića, gde je 1929. godine napisao poznatu komediju “Gospođa ministarka”, koju je sa velikim uspehom igrala Žanka Stokić.

U toj šaljivoj reviji karikatura od primitivaca do poltrona Nušić je kroz iznenadni preobražaj patrijahalne domaćice Živke Popović u uobraženu ministarku želeo da prikaže “jedan poremećaj na terazijama života”. Zahvaljujući baš tome ta komedija o ministarki Živki, koja poput Sterijine Feme, hoće pošto-poto da usvoji otmene manire i da komanduje u državnoj upravi, svojim veselim kalamburima izaziva buran smeh publike sve do naših dana.

Govoreći novinarima o komediji “Gospođa ministarka” Nušić je, između ostalog, istakao da je to satira sa otrovnim žaokama kojima pokušava naslikati tadašnje društvo. Glavna junakinja ove komedije slična “Madame Sans-gene”, napominje Nušić, predstavnik je sredine kojoj se moramo nasmejati.

Glavnu ulogu u komediji “Gospođa ministarka” još dok je pisao Nušić namenjuje Žanki Stokić, ali na generalnoj probi pisac nije bio zadovoljan njenom interpretacijom. Znajući da je Žanka uspešno igrala samo one uloge koje su joj “ležale” u srcu i duši, po ličnom osećanju, Nušić je odmah osetio nepotrebnost rediteljske intervencije o čemu priča u svojim kratkim sećanjima Gita Predić:

“Kad je došao kući, rekao mi je da odem do nje i umolim je da igra Živku onako kako hoće, a ne kako su joj drugi nametnuli. Rekao je da ne posluša čak ni njega ako bi joj štogod kazao. Otišla sam odmah. Kad sam stupila u sobu već je bila sva narogušena. Pogledala je mrgodno i upitala: ‘Šta si došla? Imaš nešto da mi kažeš? Neću ništa da čujem. Sedi, popi kafu i idi’. Tako je moj pokušaj propao. Ali, na samoj premijeri, pozvala me je da odmah dođem. Kada sam joj posle prvog čina prenela Aginu poruku, uzviknula je zadovoljno: ‘Pa tako i igram. Ih, što to nisam znala ranije! Izedoh se živa od muke. Već danima nisam znala šta ću od besa’”.

I stvarno, igrajući po svome “Gospođu ministarku” Žanka je doživela svoje najveće uspehe na sceni što joj priznaje i sam Nušić pismom od 10. maja 1930. godine:

“Draga Žanka,

Vi ste večeras pedeseti put ministarka. Neka Vam ostale ministarke ne zavide, jer Vaše ministrovanje traje samo od dizanja do spuštanja zavese. Ono što Vam se ne može zavideti, to je, što ste pedeseti put onako isto sveži, onako isto vedri i onako isto izraziti, kao i prvi put kada ste seli na ministarsku fotelju.

Želim da Vam što pre čestitam i stoto ministrovanje, Vama zbog honorara, a meni zbog tantijema. Vaš uvek odani B. Nušić”.

Komedija “Gospođa ministarka” imala je veliki uspeh u inostranstvu. Prvi put je izvedena u Pragu 1935, Beču i Budimpešti iste godine, Sofiji, Varšavi, Krakovu, Lavovu, Vilnu 1938. A posle rata sa ogromnim uspehom izvođena je u Rumuniji i celom Sovjetskom Savezu.

(Nastaviće se)