Akademik voljom naroda

IZNENADA pozvan na dogovor marta 1931. godine, Nušić se našao pred poznatim izdavačem Gecom Konom, koji, pružajući mu prijateljski ruku, upita:

- Gospodine Nušiću, da li ste voljni da sa mnom zaključite ugovor za izdavanje vaših sabranih dela?

Ne mogavši da veruje svojim ušima u radosnu vest, Nušić u šali postavi pitanje:

- Da niste, možda, poranili gospodine Kone. Jer, kod nas se sabrana dela obično izdaju kad su pisci sa obe, a ne kao ja, sa jednom nogom u grobu...

Nakon zajedničkog dogovora sa izdavačem, Nušić je sam napisao ugovor, čije glavne tačke prepisujemo sa sačuvanog originala iz rukopisne zbirke Muzeja grada Beograda:

„G. Branislav Nušić predaje g. Geci Konu po spisku celokupno svoje s t o v a r i š t e do sada izdatih knjiga, pod sledećim uslovima:

Od bruto-cene prodatih primeraka knjige, pripada 60% g. Branislavu Nušiću, a 40% Geci Konu.

Od iznosa, koji pripada na deo g. Nušića, g. Kon je dužan da do konca meseca decembra ove godine izmiri mesečno dugovanje g. Nušića kod Vračarske zadruge od 29.000 dinara...

Redovno svake godine od 1932. godine, na dan 15. marta održaće se obračun o prodatim knjigama, i iznos koji pripada g. Nušiću biće mu isplaćen najdalje do konca marta meseca“.

Pisci sa potpisanim ugovorom za sabrana dela, pogotovo ako su se poput Nušića približavali kraju životnog puta, obično prestaju sa stvaralačkim radom težeći da ostvareno što bolje rediguju i ostave potomstvu. Sa Nušićem je sasvim obrnuto: vitalan starac, svagda oran na šalu i smeh, za svojim radnim stolom neprekidno radi i ispija šoljice kafe, stvarajući svoje najbolje komedije. „Bavio sam se u visokom društvu (Mister Dolar) - beleži Nušić u jednom pismu iz tog vremena - pa silazio među buržoaziju (Ujež, Svet, Ožalošćena porodica), silazio sam u mali svet, palanku (Poslanik, Sumnjivo lice), valja mi sad sići i u selo...“

Književnika Božidara Kovačevića poznati izdavač Geca Kon zamolio je da za dvadesetu knjigu Nušićevih Sabranih dela napiše pogovor, odnosno studiju o životu i delu velikog komediografa. „To je prva iscrpnija, sveobuhvatna studija o Nušiću na oko šezdeset strana koju svi kasniji majstori koriste, pošto je prethodno izgrde“, rekao nam je sa osmehom Kovačević iznoseći svoja sećanja na našeg komediografa.

„Kad je moja rasprava o Nušiću bila otisnuta u štampariji ja sam je korigovanu, u šifovima, odneo Nušiću da bi je on pročitao i - cenzurisao. U stvari, i sam Nušić je želeo da moj rad zajednički pregledamo ne bi li štogod dodali ili izbegli koju grešku u podacima. Posle čitanja Nušić je bio veoma zadovoljan mojom malom monografijom ali me nagnuvši se i skoro šapatom zamoli da izostavim poglavlje o njegovom poreklu. „Vrlo dobro ste ovo prikazali, ali se mojoj ženi neće svideti, a ona je veoma osetljiva...“ - rekao mi je Nušić.

Na osnovu predloga profesora Bogdana Popovića, vajara Đorđa Jovanovića i slikara Uroša Predića, najzad je Nušić početkom 1933. godine od Srpske kraljevske akademije dobio obaveštenje da je jednoglasno primljen u red „besmrtnika“. I pored tolike popularnosti, kao i velikog broja objavljenih dela u skoro svim književnim rodovima, Nušića su takozvani „visoki intelektualci“ zbog tobožnjih „šala niže vrste“ u njegovim feljtonima odbijali da prime u Akademiju čak ni u zvanju saradnika ili dopisnog člana. Ali, kada se Nušić toliko proslavio ne samo u zemlji nego i van njenih granica, uvaženim akademicima nije ništa drugo ostalo nego da ga odmah izaberu za redovnog člana.

„E, tako nam i treba“, rekao je tom prilikom Slobodan Jovanović. „Da smo u svoje vreme kad je predlagan, Nušića izabrali za dopisnog člana on ne bi do kraja života kao Marko Car samo to ostao. A sad smo ga morali izabrati za redovnog člana što se gotovo nikad ne dešava u našoj Akademiji. Nagnala nas je na to čaršija, jer je Nušić postao suviše slavan...“

Kada se književnik Božidar Kovačević suprotstavio Jovanoviću govoreći mu da je izbor Nušića za akademiju „glas naroda“ a ne čaršije, ovaj mu je odgovorio: „Jeste, možda ste u pravu, ali sada će gospodin Nušić sve nas na sednicama Akademije da posmatra ispod oka i da napiše još jednu urnebesnu komediju. A da vidite, samo nam nedostaje još komedija o akademicima...“

Kada je ovaj razgovor sa Slobodanom Jovanovićem preneo Kovačević Nušiću ovaj se slatko smejao, a zatim mu poverio svoj plan: „Prvo ću, reče Nušić, da pročitam pristupnu besedu o Steriji. Po običaju u Francuskoj akademiji drži se beseda o prethodniku u fotelji. A ja ću držati besedu o svom prethodniku u dramskoj literaturi...“

Na dan 28. decembra 1933. godine Nušić je na svečanoj sednici Akademije pročitao pristupnu besedu, posvećenu njegovom prethodniku Jovanu Steriji Popoviću. Kada je posle fascinantne besede predsednik Bogdan Gavrilović proglasio Nušića za redovnog člana Srpske akademije nauka, cela dvorana prolamala se od srdačnog pljeska starom komediografu. Isto veče u PEN klubu priređena je svečana večera u čast novog akademika, koji je posle mnogih zdravica, sa čašom u ruci ustao i održao sjajan govor ismejavši sve svoje dotadanje kritičare.

(Nastaviće se)