Pragom odjekuju aplauzi

U maju 1933. godine novi akademik Nušić, otputovao je u Prag da vidi svoju „Gospođu ministarku“ u režiji Zvonimira Rogoza, koja se davala sa velikim uspehom u Stavovskom divadlu.

„Gospođa ministarka“ je igrana na svim scenama, po celoj Čehoslovačkoj“, piše Zvonimir Rogoz. „Nikada se nije mogao saznati tačan broj predstava, toliko ih je bilo. Obavijestio sam o svemu Branislava Nušića. Bilo mu je vrlo žao što nije mogao prisustvovati premijeri, ali je obećao: kada mu bude moguće doći će u Prag na jednu od repriza. I došao je. Na stanici je bio dočekan od predstavnika jugoslovenske ambasade i naše kolonije u Pragu, te od predstavnika praških literarnih i umetničkih krugova. Za celo vrijeme svog boravka u Pragu bio je gost primatora glavnog grada, te je kod njega i odseo. Primator dr Baksa priredio je također veliko primanje u čast našeg omiljenog Nušića...

Drugi dan po svom dolasku u Prag posjetio je Nušić upravu Narodnog divadla. Trebalo je svakako podići i tantijemu jer je već bio dat veliki broj predstava... Kada je Nušić u razgovoru sa intendantom Narodnog divadla, u njegovoj kancelariji spomenuo tantijeme, konstatovalo se da je (njegov) zastupnik i nakladnik Rozendorf, pokupio sav novac ne davši Nušiću ni pare. Nušiću je došlo skoro da padne u nesvjest od zaprepašćenja. Bila je iz toga velika afera, ali je uprava kazališta cijelu stvar nekako izgladila i račune izravnala...

Slijedećeg dana bila je predstava „Gospođe ministarke“ kojoj je bio prisutan sam autor... Predstava je tekla kao nikada... Aplauzi su kao i obično tekli jedan za drugim... Ja sam igrao Ninkovića, a kad sam završio svoju dionicu presvukao sam se i pošao u ložu Nušića... Upitao sam ga: „No, majstore, kako vam se sviđa?“ U to je publika opet zapljeskala na neki dobar vic. „Pa, ovaj sviđa mi se. Gledajte vi samo ovu publiku, pa to je divota!“ Za čas se okrenuo k meni i zapitao me: „A jel’ te...jesam li ovo ja napisao?“ A ja: „Jeste, majstore!“ - „E, veli, onda sam dobro napisao!“

Po povratku u Beograd komediograf Nušić je štampi dao ovu izjavu:

- „Gospođu ministarku“ igrala je odlično gđa Baldova. Hteo sam da joj se odužim jednim lepim buketom cveća. Otišao sam u jednu cvećarnicu i sporazumeo se za buket. Trebalo je da bude lep, veliki, impozantan. Rekao sam u cvećarnici da se buket pošalje meni u pozorište, a račun meni, takođe u pozorište. Znate, kako je, hteo sam prvo da vidim to cveće... Kad je čin bio završen, bilo je i mnogo aplauza. Izazivali su i mene. Pojavio sam se, zadovoljan igrom i publikom. Odjednom, dok sam se klanjao, predali su mi ogroman buket cveća - sa ceduljom. Neko mi je poslao, a ja, zahvaljujući stiskao sam onu cedulju na srce. Bilo je neprijatno iznenađenje iza kulisa kada sam tu ljubaznu cedulju otvorio: bio je to račun napisan na moje ime... Poslao sam sebi buket, a gđa Baldova je ostala bez cveća. Njoj sam lako objasnio nesporazum, ali publici nisam mogao: šta bi Česi kazali da su videli kako Nušić buket koji je dobio poklanja junakinji svog komada...

Dosadilo je pod starost Nušiću da stalno menja stanove, da se seli iz jednog kraja Beograda u drugi. Otkad je početkom novog stoleća došao sa Kosova i ne pamti koliko je sa porodicom promenio ulica. Seća se, stanovali su najpre u ulici Dva bela goluba (danas: Lole Ribara), potom su se selili u Skenderbegovu, Strahinjića Bana, Jovanovu, Dobračinu, Zetsku, Kapetan-Mišinu, Brankovu, Siminu...

Kada je počeo da podiže kuću, Nušić je poveo porodicu na svoje tada od grada dosta udaljeno imanje u današnjoj Šekspirovoj ulici. Dok su ga svi ukućani iznenađeno gledali Nušić je rekao:

- Pitam se šta da radimo? Bojim se da nam ovde, bogu iza leđa, niko neće doći?

Prevario se stari komediograf. Kada je njegova kuća sa crvenim krovom i zelenim kapcima na prozorima bila završena, posetili su ga novinari i postavili pitanje:

- Gospodine Nušiću, da li je tačno da ste ovaj svoj posed krstili Aganluk? Da li je to ime postalo od vašeg porodičnog nadimka Aga, ili...?

- Ne, Aganluk, pogrešno je to - odmah se ražesti starina Nušić i poče da objašnjava. - Ja sam dugo tražio ime i osećao potrebu da nekako naročito nazovem ovo svoje imanje. Ali, ovo nekoliko desetina metara zemljišta ne može se nazvati imanjem; a ono nekoliko čokota, koji mi daju grožđe za sto, isto tako ne daju mi pravo da ga nazovem vinogradom. Najzad, ni nekoliko zelenih drveta, koja će me na leto štititi od sunca, ne daju prava ovome zelenome kutku da se nazove šumom; a priznaćete i sami da se ovaj kućerak ne može nazvati pretencioznim imenom vila! Morao sam da mu nađem neko ime. Tačno je da mene u porodici i svi moji bliži prijatelji zovu Aga. Da se nešto označi svojinom, Turci su davali nastavak „luk“; bio bi dakle, „Agaluk“, a ne „Aganluk“, kako je to objavljeno. Ali i agaluk predstavlja gazdiluk, zato sam odlučio da se ovo mesto prosto zove „Agana“, što znači Agin dom...

(Nastaviće se)