Loža do kraja prazna

OD useljenja u novi dom niko nije bio srećniji od Nušića. Radovao se kao dete i, po sećanju svoje kćeri, po starom običaju, često pravio nov raspored stvari, premeštao slike i zbirku svojih karikatura, razmeštao suvenire, ostavljajući na užas gospođe Darinke iza sebe pravi vašar.

„Moj Aga je radio mnogo i stalno“, sećala se svog oca Nušićeva kćer Gita. „Radio je u mladim godinama noću, docnije i rano ujutru i po celo popodne. Upravo ceo dan mu je bio ispunjen samo radom, a to je i moralo tako biti, jer, inače, ne bi stigao da ispiše onolike redove, koliko ih je dao...

Aga je bio veoma skroman čovek u pogledu podobnosti za rad: njemu nije bio potreban ni naročiti ‘štimung’ za rad, ni naročiti mir, ni odvojena soba, a naročito ne usamljenost... Mogli smo imati i posetu, koja sedi u istoj sobi i razgovara... mogao je njegov papagaj kreštati ili pevati, mogla je naša mati tucati šećer u avanu, ništa mu nije smetalo: on je radio... Sećam sa da je uvek ustajao rano i čim je uzeo slatko i popio svoju prvu kafu, odmah je sedao za sto i radio, nastavljajući pisanje od sinoć. Pisao je do jedanaest časova, kada je ustajao i otišao da malo prilegne do ručka. Za vreme pisanja pušio je i pio svoje kafe. (Izvesno vreme pio je do šezdeset kafa i pušio preko sto cigareta dnevno.)

Voleo je da za to vreme i ponešto gricne: pre ručka ako se što prži, neki uštipak ili palačinku, a nikada nije bio naročito spreman za doručak. Ako nema ništa, rado je gricnuo i suv hleb. Popodne je voleo da jede suve kolače i biskvite. Mogao je u radu, ne obraćajući pažnju da pojede i po kilogram biskvita, a pored toga stalno je pio kafe i kafe. Posle ručka morao je leći da se odmori ma i deset minuta...

Nikada nije pravio detaljne koncepte, već se odmah upuštao u pisanje dijaloga, prepisujući zatim onako napisan čin. I prepisujući ga je dopunjavao i popravljao, ili izostavljao što mu je izgledalo nepotrebno. Rukopis mu je bio vrlo sitan i prilično nečitak za mnoge. Redovi su mu uvek išli ukrivo ma koliko hartija bila išpartana. To za njega nije bilo ništa važno... Nerviralo ga je kada mu mastilo nije sasvim crno...“

Da bi na vreme otplatio dugove za „Aginu“, Nušić je pored redigovanja svojih Sabranih dela i nebrojenih društvenih zaduženja, s neobičnom vrednoćom stizao svake sezone da Narodnom pozorištu preda novo delo, koje je uvek imalo velikog uspeha. Tako je nastala crnohumorna komedija „Ožalošćena porodica“, koja ismeva pohlepu i licemerstvo rodbine u nepoštednoj borbi za nasledstvo, potom satirični komad UJEŽ (Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena), gde je ismejao predratne „plave čarape“. Kako kritika ovom komedijom o rascepu porodice zbog snobovskih iživljavanja „emancipovanih“ žena po nazovihumanim društvima nije bila zadovoljna, Nušić daje burlesknu komediju „Dr“, koju prvo šalje sarajevskom pozorištu na prikazivanje.

I pored Nušićevog skepticizma povodom pisanja kritičara koji su ga do tada uvek neopravdano napadali, uspeh komedije „Dr“ u Sarajevu bio je veliki. A posle njene premijere u Zagrebu pisca su prvi put prikazivači uvrstili u „red Molijera i Gogolja“.

Pred beogradsku premijeru komedije „Dr“, decembra 1936, Nušić se iznenada teško razboleo i kada su ga na prepad posetili novinari, sa uzdahom je kazao:

- Ne valja!

- Morate da nam do premijere ozdravite - hrabrili su ga novinari, a Nušić je bezvoljno odmahnuo rukom više glave i rekao samo umorna glasa:

- Čašu vode...

Kad ga je supruga obgrlila želeći da mu pomogne da ispije prinetu čašu, Nušić ju je odgurnuo, skoro ljutito rekavši:

- Pusti, mogu ja sam, mogu...

Iz drhtave, koštunjave, starčeve ruke voda se u taj čas prosula na bolesnički jorgan, a Nušić se obratio tihim glasom svojim mladim „kolegama-novinarima“:

- Znate, vadili su mi krv, pa mi malaksala ova ruka.

U Nušićevom domu toga dana nije prestajao da zvoni telefon iz koga su dopirali zabrinuti razni glasovi sa uvek istim pitanjem:

- Kako je? Hoće li ozdraviti?...

Kada mu je dr Feliks ubrzigavao injekciju, u bunilu se oznojeni Nušić obratio brižnoj kćeri koja je bdela kraj postelje i tiho rekao:

- Gita, draga, tako bih želeo da odemo preko leta u Ohrid i da tamo proživimo u veselju neko vreme...

- Ozdravićeš, tata, pa ćemo sa društvom tamo otići - tešila ga je kći.

Zatvorio je potom Nušić oči i s uzdahom prošaputao, sećajući se, valjda, mladosti:

- O, moj Ohrid!

Te večeri, na premijeri komedije „Dr“, uoči dizanja zavese, u očekivanju pisca, mnoge su oči bile upravljene u stalnu Nušićevu ložu broj 7, koja je do kraja predstave ostala prazna.

Dok se Nušić sa visokom temperaturom borio sa životom, lekari su dežurajući kraj postelje velikog komediografa, odmahivali beznadežno glavom, a novinari beogradskih redakcija žurno su pisali nekrologe: „Otac je bio u agoniji“, priča Nušićeva kćer Gita Predić, izgledalo je da će zanavek sklopiti oči baš one večeri kada se davala premijera njegove komedije ‘Dr’. Došli su upravnik pozorišta i direktor drame, žaleći što će te večeri morati da objave njegovu smrt.

Dogovorili su se sa suprugom o njegovoj sahrani i ko će održati posmrtni govor. U redakcijama listova bili su već pripremljeni nekrolozi, a novinari su nervozno očekivali potvrdu vesti da je Nušić preminuo.

(Nastaviće se)