Pročitao svoj nekrolog

ZAVRŠILA se i premijera komada “Dr” s velikim uspehom, a Nušić nije umirao. Do u kasne ponoćne sate telefon je neprekidno prenosio pitanje već nestrpljivih novinara beogradskih redakcija: “Šta je, je li umro? Čekamo na tu vest da zaključimo list”! U tri sata izjutra javio se saradnik jednog velikog lista i, čuvši da je Nušić još u životu, tužno je rekao: “Znate li koliko će nas to koštati”!

Svi su u kući bili presrećni kada je sutradan Nušić otvorio oči i upitao za svoje ljubimce - papagaje:

- Što ne čujemo onu dvojicu mangupa?

- Znaju da ste bolesni, pa ućutali - odgovorili su ukućani.

Potom, kad je Nušić tražio da vidi i svoje omiljene mačke-angorke, porodici se vratila vera da će, pisac, ipak, ozdraviti, mada su i lekari već izgubili nadu.

Doznavši da su nekrolozi o njegovoj smrti već bili složeni za štampu, osmehnuvši se, Nušić reče:

- Ako, red je da jednom i ja novinare nasekiram i da im onemogućim da dođu do honorara.

Kada se “vratio u život”, Nušić je pozvao svog mladog prijatelja Milana Đokovića, saradnika “Pravde”, a onda mu postavio ozbiljno pitanje:

- I vi ste, sigurno, spremili nekrologe, a? - i ne čekajući odgovor, Nušić zajedljivo smeškajući se, dodade: - Napisali lepo, pa vam sad leži slog, he! A mene interesuje šta sve tamo ima?

- Eto iskreno je odgovorio Đoković, između ostalog, tu su i izjave poznatih ljudi o vašoj ličnosti, o tome kako vas oni vide.

- Gle čudio se Nušić pri spomenu imena onih koji su davali izjave povodom njegove smrti. - A šta li su pisali o meni?

- E, to bi bilo i za vas interesantno da pročitate - jedva je Đoković dočekao da “probije led” i započne neprijatni razgovor povodom “tajnog naloga” svoje redakcije, pa upita slavnog komediografa:

- Nego, šta mislite, da li mi to da sada objavimo?

- Pa, objavite - zagrejao se odmah Nušić, i nakon kratkog premišljanja reče: - Iako se o mrtvima prigodno, to jest samo dobro govori, biće tu i iskrenih reči od pravih prijatelja. Baš bi to bilo interesantno pročitati, a i vama će podići tiraž.

I tako je Nušić živ dočekao da u listu “Pravda” od 31. decembra 1936. godine, uz kafu, pročita sa uživanjem i nekrolog o svojoj smrti, gde je, između ostalog, stajalo: “Smrću Branislava Nušića jugoslovenska književnost izgubila je svog najvećeg komediografa, jugoslovenska pozornica svog najboljeg inspiratora i najvernijeg saradnika, jugoslovenski glumci najbogatiji rudnik svojih kreacija, a jugoslovenska publika svog najvedrijeg nasmejivača i najduhovitijeg ismejivača...”

Kada je ovaj nekrolog izašao iz štampe, mnogi ga nisu shvatili kao šalu i sa svih strana Nušićevoj kući počeli su da pristižu telegrami saučešća, tako da je morala biti objavljena i “ispravka”. U broju od 10. januara 1937. godine Nušić je ovako zahvalio piscima nekrologa.

“... Hvala i piscima nekrologa koje je ’Pravda’ objavila. Ti nekrolozi nisu pisani da ih ja čitam, ali, desilo se tako. A u tome leži draž. Uostalom, ti nekrolozi su mi se toliko svideli da su mi sad postali omiljena lektira. Gledaću i u budućnosti da tu lektiru ne menjam. Ne znate kakvo je to uživanje uz kafu i cigarete čitati nekrologe o sebi... Najzad, hvala na telegramima saučešća koji su stigli posle objavljenih nekrologa...”

I sa smrću Nušić nije propustio priliku da se našali: “Znate, u onoj trodnevnoj ‘agoniji’ (kako se to srpski kaže) ja sam strahovito mnogo govorio i pominjao bezbroj ženskih imena. Kad sam ozdravio, trebalo je položiti račune. Pitali su me o tim imenima i ja sam rekao da su to sve imena iz mojih komada. Hvala bogu, napisao sam toliko stvari da sam mogao i pet dana biti u agoniji i stalno pominjati ženska imena. Ipak, iz jedne takve škakljive situacije nisam mogao da se izvučem. Nisam imao daha, pa mi je bilo potrebno kiseonika. Moji su naručili nekoliko balona ovog kupovnog vazduha (šta sam jadnik doživeo, da i vazduh plaćam!) i kad su mi podmetnuli pod usta onu napravu da srčem kiseonik, meni se učinilo kao da je to telefonska slušalica, pa sam počeo da vičem: Alo, alo! Servus, mala...!

Po ozdravljenju Nušić je svom prijatelju, knjižaru Rajkoviću, poverio da će napisati sopstveni posmrtni govor sa karakterističnim početkom:

“U ruke tvoje, Gospode, predajem dušu svoju, a telo - odboru za sahranu!...”

Izražavajući svoje mišljenje da bi se njegova sahrana onda pretvorila u komediju Nušić iskreno reče prijatelju:

- Pa, Rajkoviću, ja i ne želim da ljudi plaču na mom pogrebu...

Kraj