Laži sa obale Dunava

U feljtonu se rekonstruiše zajednička vatikansko-austrijska imperijalna misija (1878-1914) rimokatoličenja srpskog pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, i stvaranja podobnog „državotvornog“ habzburškog naciona hrvatstva od porimokatoličenih srpskih konvertita i brojnih u Bosnu i Hercegovinu doseljenih stranih rimokatolika. Takva politika asimilacije i proterivanja pravoslavnog i muslimanskog stanovništva izazvala je mnogobrojne otpore i nerede širom BiH. Čak su se i članovi dinastije i pripadnici vojnog vrha osećali nelagodno prilikom poseta svojoj novoj, nasilno pripojenoj teritoriji. Kolonijalna nacionalno-verska politika Austrougarske u Bosni i Hercegovini bila je, dakle, inspirator srpskog antihabzburškog raspoloženja.

POZNATO je da su ozbiljni istoričari isticali skrivenu austrijsko-vatikansku istoriju, pa istorija Habzburgovaca („krunisanih inkvizitora“) nije davala dovoljno podataka da se u punoj meri spozna. O tome je Alfred Mišjels, u knjizi „Tajna istorija austrijske vlasti“ zapisao: „Njena istorija je najmanje poznata od svih drugih: jezuiti, budući gospodari zemlje, na vešt i drzak su je način falsifikovali.

Hormer, 25-godišnji direktor bečke arhive, naziva sve knjige dotle štampane, da nisu ništa drugo nego radovi po narudžbini i unapred ugovorene izmišljotine. Laž vlada na obali Dunava. Vladari, koji su upravljali zemljom, pomoću lukavstva i pomoću sile, hoćahu još da prevare i buduća pokoljenja. Oni davahu da se štampaju lažna dela, da im posluže kao iluzije. Nijednom istoričaru nije bilo moguće da dođe do istinitih dokumenata; arhiva bijaše zapečaćena kao kakva grobnica“.

Čuveni francuski istoričar Mišle vrlo se pohvalno izrazio o Mišjelsovoj knjizi: „Tajna istorija austrijske vlasti“ je ogromno delo od neprocenjive vrednosti. Nigde nije bolje izložen i protumačen sistem jezuitske politike.

Istoričar Đorđe Čokorilo je Mišjelsove konstatacije o falisfikovanju austrijske istorije u globalnim okvirima, primenio na istoriju Bosne i Hercegovine pod austrijskom okupacijom, pa je i on potvrdio da „sve što je izišlo iz zvaničnih vrela, to su radovi po porudžbini i unapred ugovorene izmišljotine“.

S druge strane, upravitelj Bosne Benjamin Kalaj je nastojao da obmane francusku javnost i medije, angažmanom (bolje rečeno potkupljivanjem) nekolicine francuskih naučnika pod vođstvom profesora Olivijea. Sam Olivije je priznao da su „tumači“ bili „ovlašćeni“ od austrijske administracije. Čokorila je „bolela“ činjenica što „nam je toliku nepravdu učinio jedan član onog naroda (francuskog), koji nosi luču istine i Pravde, Slobode i Progresa“.

Čokorilo je pokušao upozoriti Olivijea „na pravo stanje“ u Bosni i Hercegovini, tokom njegovog boravka, ali mu je profesor samo odgovorio da je „situacija u okupiranim zemljama vrlo zamršena“.

Nečuvena verska nasilja austrijske „apostolske vojske“ protiv „jeretika“ (protestanata), što ih je Austrija počinila u Italiji, Ugarskoj i naročito Češkoj u 16. i 17. veku, u dobroj meri su dugo ostala skrivena od intelektualne javnosti. Političko podjarmljivanje pokorenih zemalja pratilo je neizbežno versko preobraćanje nerimokatolika (stvaranje isključivo rimokatoličkog austrijskog carstva), kako bi se uništila „jeres“ i narod uveo u krilo rimokatoličke crkve kao „jedino utočište blaženstva“.

„Inkvizicija pod carskom zastavom“ naročito je bila pojačana u protestantskoj Ugarskoj od vremena njenog pripojenja Austriji 1683-1699. godine. Carica Marija Terezija je protestante silom naseljavala u rimokatoličke krajeve kako bi što pre promenili veru, tradiciju i običaje.

Đorđe Čokorilo je 1905. optužio Austriju i Vatikan za događaje u srpskim zemljama, za „živu akciju ultramontanizma i ‘Dranga’ što se razvija na Slavenskom jugu“, za „srednjovekovno ropstvo srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, ašikovanje Austrije kroz novopazarsko prozorče sa Solunom“. U svemu tome „nesrećni aparat austrijske politike toliko je rutiniran da je nemoguće preuzeti nad njim i najmanju izmenu. Štaviše, usled degenerisane bečke kamarile i zastrašenog plutokratizma Rimske crkve na Zapadu, ovaj aparat je stao da radi put Istoka takvom brzinom, kao da je pred pitanjem života ili smrti“.

Čitajući knjige francuskih istoričara, Čokorilo je zaključio da će svakom čitaocu ovih knjiga „udariti u oči očita sličnost sudbine reformisanih i protestanata u Češkoj i Ugarskoj, za vremena Ferdinanda Drugog i njegovih naslednika, sa današnjom sudbinom Srba pravoslavnih i Muslimana u Bosni i Hercegovini“.

Pogubna versko-nacionalna politika bečkog dvora i Vatikana stvorila je od srpsko-pravoslavnog narodnog organizma tri nepomirljive grupacije stanovništva: srpsko-pravoslavni narod i dva iz njega proistekla konvertitska entiteta rimokatolika - Hrvata i muslimana - Bošnjaka.

(Nastaviće se)