Igre sa srpskom Bosnom

GODINE 1878, „fatalnog trinaestog juna otpoče i trinaestog jula se završi preki sud humane Evrope“. Na tom sudu koji je istorija nazvala Berlinskim kongresom, „izreče trifolium englesko-nemačko-austrijskog prijateljstva strašnu i nepravednu presudu“ nad Bosnom i Hercegovinom. Mi bismo dodali i nad čitavim srpstvom, stvaranjem dve odvojene srpske državice (Srbija i Crna Gora), razdvojene Sandžakom (Raškom) kao garantom državnopravnog razbijanja jedinstvenog srpskog etničkog prostora.

Francuski istoričar Šarl Moji je, povodom odluka Berlinskog kongresa, 1904. zapisao: „Engleska, budući neprijateljski raspoložena prama napredovanju ruskog uticaja na Balkanskom poluostrvu, a i Kongres, bez sumnje isto tako, morali su rado pomagati širenje Austrije preko Dunava. Knez Bizmark, u dogovoru sa grofom Andrašijem, započeo je sa Londonom pregovore, zasnovane na aneksiji dveju slovenskih pokrajina, Bosne i Hercegovine, Austro-ugarskoj... I solidarnost se odmah postigla, na toj osnovi, između tri dvora“.

Engleska je u ovoj soluciji gledala poraz za panslavističke pretenzije iz Petrograda; Austrija povećanje zemljišta, koje ide na ruku njenim tradicionalnim ambicijama prema istoku; Nemačka je vidila korist što će učiniti znatnu uslugu svome budućem savezniku i najzad svoju...

„U takvim pogodbama, Kongres se morao dopasti Bizmarku. Što se tiče Austrije, ona je veoma cenila dobitak, koji je od Kongresa očekivala, da je čak i pre Ugovora u San Stefanu (kojim je dominirala Rusija stvaranjem velike ‘Sanstefanske Bugarske’) i čim je poraz Turske bio obezbeđen, uzela inicijativu u februaru 1878. za saziv Kongresa u Berlinu.“

Iz zahvalnosti prema Austriji, a zbog mržnje prema Rusiji, Engleska je preko lorda Solsberija, „bez kolebanja i bez ustručavanja“ zatražila od Berlinskog kongresa da „odluči da Bosnu i Hercegovinu okupira i njima administrira Austro-Ugarska“, zbog „savesti i odgovornosti Evrope“, koja je morala da „prekine ponavljanje stradanja“. Predlog engleskog opunomoćenika jednoglasno je primljen od velikih sila kao „jedna mera evropske policije“.

Preduzete mere Berlinskog kongresa Đ. Čokorilo je posmatrao kao gaženje diplomatskih principa. „Kongres je pre svega pogazio ugovorno pravo jer je raspolagao svojinom nezavisne države; pogažen je princip narodnosti, jer je slovensko (srpsko) i tursko stanovništvo dodelio u ruke vlasti koja nije ni slovenska ni turska i bacio pod noge teoriju osvojenja, jer bečki kabinet nije učestvovao u ratu, pa nije imao ništa ni da traži od plodova pobede... Član 25. Berlinskog ugovora - jedini član koji se osvrće na Bosnu i Hercegovinu, dade Austriji priliku da i ovde prospe otrov svog užasnog političkog sistema“.

Već pri ulasku austrijske vojske u Bosnu i Hercegovinu, krajem jula 1878, jezuitizam je izbijao na svakome koraku. Četiri divizije (72.000 vojnika) pod komandom generala Filipovića, Srbina rimokatolika, prešle su Savu i uputile se ka Sarajevu. U tom času general je izdao carevu proklamaciju „Bošnjacima i Hercegovcima“, oslovivši srpsko stanovništvo prema geografskoj pripadnosti.

Čokorilo je konstatovao da general Filipović, kao verni sluga austrijskog aparata, ušavši u Sarajevo „nije znao od pomame šta radi“: „Deputacije pravoslavnih Srba i muslimana, koje su mu po njegovoj naredbi dolazile da se poklone, dočekivao je sa divljim besom, preteći im vešalima da vide silu Austrije. Dokle je katoličku deputaciju dočekao sa najvećom predusretljivošću“.

Sila Austrije se, piše Čokorilo, naročito izli po gradovima na muslimane, a po selima na pravoslavne. Već prvih dana okupacije, uz zversko kasapljenje, pljačkanje i silovanje, nasta proganjanje srpskog imena i pravoslavlja, kao i muhamedanaca, a nametanje hrvatstva i uzdizanje katolicizma prevrši sve mere. Ćesarski vojnici javno se rugahu pravoslavnim obredima i muslimanima na džamiji. „A rimokatolici, ljudi i deca, predvođeni došljacima, na sav glas pevahu po ulicama: ‘Nesta krsta od tri prsta, nesta dina od medina’“.

U „Memoarima protopop Nedjeljka“ navodi se kako je 6. septembra general Filipović naredio arhimandritu Savi (Kosanoviću) da sazove pravoslavnu crkvenu opštinu u Sarajevu radi izbora deputacije koja bi išla u Beč da se zahvali caru na oslobođenju (!) a dva-tri dana posle Kosanović je lažno optužen da je „agent ruski i najveći neprijatelj Austro-ugarske, protivnik Hrvatima i Rimskoj crkvi. Za podlogu optužbi uzeše to što su srpski učitelji primali Miletićevu ‘Zastavu’ koja je pisala protiv okupacije“...

Srpska opština je dva puta rešila da u ime naroda neće nikoga slati. „Zašto da idemo u Beč i na čemu da zahvalimo ćesaru?“, pitali su se Srbi. „Zar na tome što su nam kroz nekolike nedelje izbrisali srpsko ime i ukinuli srpsko pismo, u šta Turci ne dirnuše kroz toliko vekova!“

„Austrijanizam i papizam“, kao dva nerazdvojna pojma, ustremili su se na srpstvo i pravoslavlje, ali i na muslimanstvo. Na čelo rimske propagande postavljen je najstariji član habzburške kuće - nadvojvoda Albreht „u činu protektora“ novog udruženja za propagandu u Bosni i Hercegovini, koje je osnovano u Beču 1882.

(Nastaviće se)