Sarajevo prvo na udaru

SARAJEVO je bilo prvo na udaru rimokatoličkog prozelitizma. Odmah posle okupacije izgrađena je nova katedrala Srca Isusova u čiju izgradnju je austrijska vlada utrošila 250.000 forinti.

Rimokatolici su pre okupacije imali jednu osnovnu školu i nekoliko škola po franjevačkim samostanima, a u godinama posle okupacije u Sarajevu su dobili: teološko učilište, privatnu učiteljsku školu i nemačku višu devojačku školu kod Kongregacije kćeri božje ljubavi, višu žensku školu sa ženskim odgojilištem kod milosrdnih sestara, sirotište Malog Isusa i višu žensku školu za ručni rad.

Visoko je dobilo franjevačku, a Travnik jezuitsku gimnaziju i dečje semenište. Nikla su semeništa za redovničko-semenički stalež u samostanima u Plesnju, Sutjeskoj, Gorici, Samostanski zavod trapista sa školom u Delibašinu Selu kod Banjaluke. Otvoreno je 29 čisto rimokatoličkih škola, muških i ženskih, po raznim samostanima i mestima na nepunih 350.000 rimokatolika (računajući mnogobrojne strane doseljenike). U ovaj popis rimokatoličkih ustanova nisu uračunati „zavodi i škole o kojima ni statistika još ne zna“, o čemu Đorđe Čokorilo podrobnije govori u knjizi „Rimska propaganda u Bosni i Hercegovini“.

Prema pisanju austrijskog „ultramontanskog“ lista Ljuartalschift, bliskom Vatikanu, papskom uspehu u Bosni i Hercegovini divio se „ceo katolički svet“. „U Bosni i Hercegovini Austrija je izvršila divno kulturno delo. Samo se radovati možemo što su katoličke misije u tim zemljama našle prilike za svoje silno razviće, koje se sve više i više širi. Pri današnjim prilikama spomenute zemlje predstavljaju pravi misionarski teren i zbog toga je potpuno opravdana slava, koja se odaje rimokatoličkom nadbiskupu Štadleru, koji skromno piše: ‘Ne može se predvideti, kad će Bosna prestati da bude misionarska pokrajina’. No mi možemo pouzdano reći da se zadatak misionarske propagande u Bosni shvata i vrši tako, da se ona na nadležnom mestu smatra za prvu i najbolju između svih drugih katoličkih misija“, navodi list.

Autor članka ovu ocenu potkrpljuje faktom da je broj katolika od okupacije uvećan za 70.000 duša, a u samom Sarajevu od 300 narastao na 12.000, u Prnjavoru od 400 na 4.000 duša.

U članku se ističe i da katoličko kaluđerstvo rapidno raste i „oduševljeno vrši svoj posao“. Franjevci, njih 400, koji imaju 12 manastira (pre okupacije četiri), rade po župama i u školama. Jezuiti su, kaže se u ovom izveštaju, uzeli na sebe „obrazovanje i vaspitanje učenika u seminarijama i srednjim školama, i oni svoj posao otpravljaju svojom čuvenom praktičnošću“ a stižu još da svršavaju i parohijske poslove. Trapisti upravljaju vaspitnim zavodom u Banjaluci. Ističu se i velike zasluge ženskih kaluđerskih redova, u prvom redu ‘milosrdnih sestara’ i kongregacije Devica sv. Isusa deteta, koju je osnovao nadbiskup Štadler. Podatak da su osnovane nove rimokatoličke župe s novim crkvama, školama i svešteničkim domovima.

Rimokatolicizam u Bosni i Hercegovini utemeljen je viševekovnim radom franjevaca, čije je delovanje počelo 1339. godine osnavanjem zasebnog Bosanskog vikarijata. Bio je to presudan datum u povesti ovog reda u Bosni i Hercegovini. Oni su svoju misiju izgradili uz maksimalno prilagođavanje lokalnim prilikama, dovodeći povremeno u pitanje i samo hijerarhijsko uređenje Rimokatoličke crkve. Propovedajući siromaštvo franjevci su u praksi izlagali kritici i samu crkvu.

Posle turskog osvajanja Bosne i Hercegovine franjevci su ostali jedini predstavnici rimokatoličke misije u ovim dalekim pokrajinama Osmanskog carstva. Fra Anđeo Zvizdović, kustos bosanskih franjevaca, dobio je od sultana ahdnamu (povelju) kojom je franjevcima bio odobren rad u Bosni, njihov imetak niko nije smeo da dira, a bili su slobodni da iz drugih zemalja dovode stanovništvo u tursku državu. U to vreme franjevačka provincija Bosna srebrena obuhvatala je Prekosavlje, Hercegovinu i kopnene delove Dalmacije i 1674. godine imala 18 samostana i 375 kaluđera. Od nje se u narednom veku u posebnu provinciju najpre odvojila zagorska Dalmacija (1735), zatim i franjevci u Prekosavlju (1757), da bi 1852. godine i Hercegovina postala zasebna kustodija.

U svojoj fanatičnoj odanosti novoj cezaro-papističkoj ideologiji u Bosni, nadbiskup Štadler i mostarski biskup Buconjić nisu žalili sredstva ni da kupuju plodna zemljišta i u čisto pravoslavne sredine naseljavaju strane rimokatoličke porodice. Nije se prezalo ni od oduzimanja poseda zbog čega su se mnoge „zemljoradničke“ porodice, pravoslavne i muslimanske, iseljavale. Takvim akcijama Austrija je nastojala da čisto srpske krajeve degrupiše, kako bi za nekoliko godina bosansko-hercegovačko pitanje, usled naseljenih heterogenih elemenata, postalo što komplikovanije i nerešivije.

Kako svedoči Čokorilo, u ove kolonije, „gde ih do okupacije ne bijaše nijedne“, naselilo se više od 30.000 nemačkih porodica, ali i italijanskih i mađarskih.

(Nastaviće se)