Sukob kuca na vrata

USPESI Prvog balkanskog rata podigli su raspoloženje jugoslavenske omladine „do paroksizma“. Neprestane manifestacije u Srbiji, zahvaljujući policiji, pretvorile su se u demonstracije srpskog naroda, ali i muslimana (Srba islamske vere), u Sarajevu i širom Bosne i Hercegovine.

Demonstracija u Sarajevu bilo je i ranije, ali prvi put je pala i omladinska krv, prva posle radničke 1908. Kako je isticao Jevtić, sudski proces „Pjanić - Ljubibratić“, koji je završen osudom, pokazao je da u „Bosni stoji organizovan cio jedan naraštaj“:

„Hrvatski separatisti oko ‘Hrvatskog dnevnika’ uspeli su da ove demonstracije (...) prikažu kao manifestacije za trijalizam. I, prirodno, srpski političari su reagovali na svoj način... Pa ipak, omladina se nije razbila; nisu je uspeli razbiti ni političari, ni nasilja režima, ni starčevićanske organizacije, ni vatikanske Marijine kongregacije klerikalaca u kojima je dobri Bog bdeo nad austrijskim ćesarom i krunom Sv. Stefana. Srž omladine ostao je nepovređen, ali su se produbile razlike između dva naraštaja“.

Tokom balkanskih ratova 1912/13. Austrija je u potpunosti stala na stranu srpskih neprijatelja, što je izazvalo ogorčenje u srpskim liberalnim omladinskim redovima. U maju 1913. Poćorek je stavio van zakona sve srpske ustanove u Bosni, zapečatio srpsku „Prosvjetu“, uveo komesare u sve nacionalno-kulturne i privredne ustanove, zatvorio radničke prostorije, razjurio Sabor i strogo kontrolisao muslimanski „Gajret“, koji je važio za srbofilsku ustanovu kulture. Do konačnog obračuna sa Srbima, Habzburgovcima je ostajalo sve manje vremena, i zato su žurili u sukob.

U optužnici protiv srpskog sokolstva ustanovljeno je da su srpski sokoli u maju 1914. prisustvovali kongresu zemljoradničkih zadruga u Lipiku, i to sokolska društva iz Pakraca i Bosanske Gradiške, pod vođstvom sveštenika Dušana Subotića. Dalje se navodi da je prvog dana kongresa u rodoljubivom zanosu govorio sveštenik Subotić: „Samo složno braćo, naša srpska domovina, ako nas Bog poživi, postignuće ono što tražimo, borićemo se zajedno za našu domovinu“. Prisutni su govor sveštenika Subotića pratili povicima; „Živela naša srpska domovina!“

Posle vežbe, koju su izveli prisutni srpski sokoli, ponovo je govorio paroh Subotić: „Draga braćo Srbi! Došli smo iz srpske Bosne da posetimo ove srpske krajeve i nosimo od ondašnje braće srpski pozdrav... One dole smo oslobodili, a sada imamo još mnogo da oslobodimo braće ispod jarma i da dođemo do našeg cilja“. Pominjući redom Bosnu i Hercegovinu, Liku i Krbavu, Kordun i Baniju, „plemenitu Slavoniju“, Srem, plodni Banat i Bačku, uzviknuo je: „Živele srpske zemlje“!

Na Vidovdan 1914. sazvan je u Beču kongres „Jugoslavenskog ujedinjenja“. Na kongres su pristizali delegati „sa svih univerza“ i „iz svih krajeva Otadžbine“. Glavni organizatori kongresa bili su Splićanin Ljubo Leontić, Vasa Stajić, Špiro Soldo, Mirko Kosić, Pero Slijepčević, Uroš Krulj, Šukrija Kurtović, Auer, Niko Bartulović i drugi. Za sve njih „jugoslovensko ujedinjenje je bilo gotova stvar“.

Glavni je motiv bio da se „iskoristi momenat i požuri sa slomom Monarhije“. Trebalo je dakle, požuriti u sukob. Sukob je, međutim, već istog dana kucao na vrata pošto je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, koji je bio „inkarnacija težnje za ekspanzijom Austrije i germanstva“. On je, prema Bartulovićevoj proceni, bio intimni prijatelj s nemačkim kajzerom Vilhenmom II, mrzeo je Srbe i jugoslovenstvo pa je upotrebljavao slovenački i hrvatski klerikalizam za širenje separatizma.

Ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda označilo je masovna hapšenja, utamničenja i likvidacije atentatora, jugoslavenskih nacionalista, ponajviše sokola. Frankovačka, klerikalna i muslimanska štampa u Bosni harangirala je protiv Srba i omladine, rušeno je i pljačkano sve što je srpsko, izvođen je nečuven teror. Bartulović je hroničarski zapisao: „Gdjegod je bio uhvaćen kakav Srbin, naročito omladinac, bio je najpre premlaćen, a onda uhapšen. Najmračniji tipovi, pod zaštitom generala Potioreka i nadbiskupa Štadlera, izvodili su ta razbojstva...“

Prema Bartulovićevom opisu događaja, i u Dalmaciji je 1914. bila uopšte burna. U samom Splitu, na prvi dan mobilizacije zatvoreno je oko 200 ljudi.

(Kraj)