Praznik poraza i pobede

NA veličanstvenoj trodnevnoj svetkovini u Kruševcu, prestonici Srbije kneza Lazara Hrebeljanovića, sredinom juna po starom kalendaru 1889, srpski narod je sa mnogobrojnim gostima iz slovenskih i prijateljskih država, kao i krajeva koji još nisu bili oslobođeni tuđinske vlasti (Stare Srbije, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata...) odao poštu ratnicima palim u Boju na Kosovu i označio novu etapu u razvoju svoje mlade novovekovne države i tek obnovljene kraljevine.

Ovo je feljton o tome kako je rođena ideja da se obeleži jedinstven jubilej, petstogodišnjica boja koji je postao nacionalni mit, i ko je sve tu ideju podržao; odluci vlade da se centralna proslava održi u Kruševcu, njenom programu i odjecima u domaćoj i evropskoj javnosti.

TAČNO pet vekova je srpski narod čekao da u slobodnoj zemlji oda poštu knezu Lazaru i njegovim vitezovima palim „za krst časni i slobodu zlatnu“, kako kaže narodni pevač, u boju sa neuporedivo nadmoćnijom turskom vojskom na Vidovdan 1389. godine. Nije upamćeno da je ijedan narod na svetu bilo kada obeležio petstogodišnjicu jedne bitke kao što je to učinio srpski narod.

Kosovska bitka i Vidovdan su u narodu postali simbol nacionalnog buđenja i otpora protiv vekovnog turskog zavojevača. U časno pretrpljenom porazu na ravnom Kosovu polju (mada je po tadašnjim vojnim merilima ishod boja bio nerešen, jer su poginula oba vladara), Srbi su vekovima crpili veru u konačno oslobođenje sopstvenim snagama. Umeli su svoju pogibiju i propast državne samostalnosti da pretvore u izvor neiscrpnog nadahnuća, junaštva, čelične upornosti da opstanu kao narod.

To je jedno od objašnjenja zašto se Vidovdan 1389. slavi i kao poraz i kao pobeda.

Kada je u XIX veku veliki deo današnje Srbije konačno oslobođen viševekovnog ropstva, u narodu je sazrela odluka da se Vidovdan slavi i kao dan slobode. Pokazalo se da žrtve pale u Kosovskom boju nisu bile uzaludne, one su večno pozivale na bunt i borbu za potpuno oslobođenje svih srpskih zemalja. Kosovo je zato za srpski narod i predanje, i legenda, i uspomena na herojstvo čitavog jednog pokolenja i njegovih legendarnih predvodnika.

Ideja da se obeleži pet vekova od Kosovske bitke potekla je u krajevima preko Save i Dunava, tada još pod austrougarskom vlašću. Njeni rodonačelnici bili su viđeniji ljudi u Rumi, gde je formiran i prvi odbor za pripremu svetkovine sa porukom da je Vidovdan najslavniji dan u srpskoj istoriji, a potom je ona prihvaćena u Inđiji i pogotovo u Novom Sadu.

Proslavu su zdušno podržali tadašnji srpski listovi i časopisi. Tako je novosadska „Zastava“ iz broja u broj pozivala Srbe da organizuje svetkovinu dostojnu izuzetnog jubileja. „Sada, na osvitku pet stotina godina posle tužnog Kosova“, pisala je „Zastava“, „odlučeno je da se u Rumi, Vrdniku i drugim mestima organizuju koncerti uz jedini uslov da se na svakom od njih otpevaju himna posvećena Vidovdanu i ‘oproštajna’ pesma, za čiji su tekst i melodiju raspisali konkurs.“

Rumski odbor je svim srpskim pesnicima i slovenskim kompozitorima uputio poziv da učestvuju na konkursu. Iako su austrougarske vlasti ometale rad odbora, njegovi članovi nisu odustajali od zamišljene proslave velikog jubileja. Odbor u Rumi, prema svedočenju hroničara, „oslanjao se na živo i bolno osećanje kao i na slavni srpski prkos“. Organizatori su isto tako računali da će bar u vreme vidovdanskih susreta sve „stranke zakopati ‘ratne sekire’ i stranačka zaoštrenost popustiti i tako Srbiji dati dokaze o zrelosti i sposobnosti jugoslovenskog Pijemonta“.

U očekivanju odgovora pesnika i kompozitora, Odbor u Rumi se pozivao i na pisanje „Javora“, čiji je vlasnik bio Jovan Jovanović Zmaj. „Srpski narod je nameran da se bar unekoliko oduži prema tim div-junacima, precima srpskim, koji padoše na Kosovu, boreći se za krst časni i slobodu zlatnu“, pisao je „Javor“.

To je bio znak da se konačno probudi i srpska prestonica. U Beogradu su se čudili kako to da proslava jednog takvog jubileja bude baš u Rumi. „Male novine“, koje su izlazile u Beogradu, međutim, povele su akciju da se pet stotina godina od Boja na Kosovu obeleži u slobodnoj Srbiji.

Iz nedelje u nedelju rojili su se predlozi kako i gde obeležiti ovaj jedinstveni jubilej naroda i države. Bilo je predloga da se taj Vidovdan obeleži na samom Kosovu, kojim su još besneli arnautski zulumi pod zaštitom turskih gospodara.

Konačno se oglasio i sam Kruševac. Iz Lazareve prestonice stigla je poruka da obeležavanje tako velikog i značajnog jubileja može da se održi isključivo u ovoj varoši.

Da se dostojanstveno i veličanstveno obeleži istorijski Vidovdan, založili su se i Srbi iz Bosne i Hercegovine. Crkvene starešine su odlučile da se u svim pravoslavnim crkvama održi pomen u slavu kosovskih junaka, a ukoliko austrougarske vlasti zabrane svečanosti, tada ih treba držati u samim hramovima. Vesti o obeležavanju pomena palim srpskim ratnicima na Kosovu stizale su i iz Čajniča, Mostara i drugih prekodrinskih varoši.

„Bosanska vila“ je objavila članak svog dopisnika iz Mostara da je program proslave obiman i dostojan tužne uspomene na Kosovsku bitku pre pet stotina godina. Uči nas ova proslava mnogim stvarima, pisala je „Bosanska vila“, ali i otkriva kako ni pre pet stotina godina nismo bili u slozi.

(Nastaviće se)