Beč protiv svetkovine

OSMOG aprila 1889. godine vlada premijera Save Grujića podnela je namesništvu predlog proslave. U predlogu je, pored ostalog, istaknuto da se „15. juna 1889. navršava pet stotina godina od kako je carska srpska kruna na Kosovo Polju u srpsku krv utonula. Za taj sudbonosni dan vezane su tužne ali i sjajne uspomene najvećeg požrtvovanja i rodoljublja kako na prestolu stare srpske države tako i u redovima njene vlastele i celoga srpskoga naroda“.

Vlada je u „minut do 12“ odlučila da se Vidovdan obeleži u čitavoj Srbiji, a centralna proslava u centru kruševačke varoši gde će se prilozima naroda podići spomenik kosovskim junacima. Ustanovljen je Orden kneza Lazara sa izričitom napomenom da on može biti dodeljen isključivo srpskim vladaocima i njihovim punoletnim naslednicima. Odlučeno je takođe da mladi kralj Srbije Aleksandar posle proslave bude „miropomazan“ u Žiči.

Četiri dana kasnije formiran je odbor za proslavu i u Beogradu, u koji su ušli đenerali, ministri, profesori Velike škole i druge ugledne ličnosti. U rad odbora uključen je i predsednik Srpskog učenog društva. Tih dana je posebno isticano da sve stranke prestanu sa svađama. „I tako mala i u političkim čarkama država ipak ima tu moć da proslavu podigne na očekivani nivo“, rečeno je u odluci o osnivanju beogradskog odbora.

Preko su, takođe, užurbano pripremali proslavu. Tako je odbor u Rumi činio napore da na proslavi u Ravanici (sremskoj) bude što više naroda. Odbor je kod železnice i na rekama, javile su novine, uspeo da obezbedi nižu cenu za putnike koji krenu na proslavu. U pozivu srpskim pesnicima je istakao da će „srpski narod nameran da ako ne pobusiti grobove kosovskih junaka, a ono prirediti svečanu službu tim neumrlim precima“. U pozivu Odbor preklinje pesnike: „Zategnite i ovom prilikom strune na guslama i pustite vaše pesničke osećaje i u što kraćem roku ispevajte dve pesme, himnu vidovdanskoj petastogodišnjici i oproštaju od same proslave“.

U proglasu organizacionog odbora Rume posebno je istaknuto da je „srpski narod imao, da ima i da će imati do poslednjeg Srbina sinova, koji žive za svoj narod. To će biti dokaz da je srpski narod kulturan te da kao takav ima budućnost“.

U Narodnom prijatelju, koji je izlazio u Novom Sadu, Jaša Tomić je povodom incijative o obeležavanju jedinstvenog jubileja napisao da „Kosovo nije tako crno kao što izgleda nekima. Vidovdan je svetao dan u povesnici našeg propadanja. U kratkom vremenu propali su Bugari, Grci, Srbi i Vlasi, ali pitajte Vlahe, Grke, Bugare gde su zapravo propali. Oni ne znaju i nemaju svoga Kosova. Šta bi Srbin da mu Kosova nije. Oh, otkuda je to da svaki narod tako rado čita svoju istoriju a tako je teško razume“.

Srpska kraljevska akademija pridružila se inicijativi da se Vidovdan svečano i dostojanstveno proslavi. Pod predsedništvom Čedomilja Mijatovića, predsednika Akademije, odlučeno je da se održi svečani skup u spomen na Vidovdan 1389. Prema pisanju „Javora“ Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti u Zagrebu takođe je donela odluku da „proslavi Vidovdansku uspomenu. Održaće se svečana sednica na kojoj će o boju na Kosovu govoriti kanonik Rački i Maretić“.

Novosadski knjižar Aleksandar Pajević je ukazao da je „buknulo raspoloženje i želja da se slavi jubilej tako reći preko noći“, da su vlasti u Beogradu shvatile da će poruke sa ove svetkovine uticati na nacionalno buđenje u još neoslobođenim krajevima.

U Bosni i Hercegovini se naročito nastojalo da sve srpske pravoslavne crkvene opštine pošalju svoje delegate u Kruševac. Zemunsko „Novo vreme“, novodsadski listovi „Zastava“ i „Branik“, zagrebački „Srbobran“ su iz broja u broj objavljivali prigodne pozive narodu da se uključi u sveopštu proslavu Vidovdana.

Tako je Živojin Boškov pisao da bi proslava u austrougarskoj carevini trebalo da bude opšta, mirna, ali snažna demonstracija jedinstva srpskog naroda“.

Kao što se i očekivalo, vlasti u Pešti i Beču su zabranile odlazak Srba iz Dvojne monarhije na vidovdansku svetkovinu u Kruševcu, kao i masovna okupljanja ovim povodom „na njihovoj zemlji“. Režim je zabranio sve srpske zabave, bankete, zborove, čak i litije. Samo su pomeni bili odobreni.

Vlast se svim silama trudila da se čitava proslava svede samo na uobičajene crkvene službe i parastose. U tome je naišla na podršku i pojedinih vladika Srpske crkve. Poziv novosadskog crkveno-školskog odbora da u sabornoj crkvi na Vidovdan održi službu episkop Vasilijan je odbio sa obrazloženjem da proslava petstogodišnjice bitke na Kosovu znači revoluciju.

Proslava je bila zabranjena i u svim srpskim školama. Posebno je bilo naglašeno da je Vidovdan radni dan i da nastava traje sve do 30. juna neprekidno.

Iz objavljenih povreljivih dokumenata bečkog Ministarstva spoljnih poslova saznajemo da su bečke vlasti veoma pažljivo pratile tok priprema proslave u Srbiji i posebno u Ugarskoj u kojoj su odbori za obeležavanje Kosovske bitke osnivani gotovo u svakom naselju. One su sve te „radnje i inicijative“ tumačile kao velikosrpske manifestacije.

Hrvatski ban Kuen Hedervari u pismu ministru spoljnih poslova, grofu Kalnokiju, izveštava o pripremama za proslavu u manastiru Ravanica i upozorava da će se tom prilikom održati „i političke i antidržavne manifestacije“.

(Nastaviće se)