Počast kralju sa Bagdale

VESTI o obeležavanju pet vekova od Kosovskog boja u Srbiji i srpskim zemljama pod tuđinskom vlašću brzo su se širile Evropom. Drugog maja 1889. godine „Male novine“ su objavile informaciju iz Praga da će Česi u većem broju poslati vence koji će biti položeni na spomenik kosovskim junacima. „Češka sokolska matica“ saopštila je da će poslati zlatni venac i knjigu spomenicu sa hiljadama potpisa ćirilicom. Više novinara i književnika iz Češke najavilo je dolazak u Srbiju.

S proleća te godine grčka štampa je često pisala o Kosovskom boju i opominjala Grke da u što većem broju dođu u Kruševac. List „Zastava“ je 18. maja preneo tekst iz Pariza da se i Hrvati spremaju da obeleže Vidovdan.

U to vreme vodeći evropski listovi „Tajms“, „Standard“, agencija Rojters odlučili su da za Srbiju i Kruševac delegiraju svoje dopisnike. Svoje novinare poslale su i redakcije iz Varšave, Praga, Krakova, Rusije...

Kosovo je u to vreme bilo pod osmanskom okupacijom. Ali, iako pod turskim jarmom, u Gračanici, Dečanima i Peći tih dana, pre, u vreme i posle Vidovdana, čitane su tihe ponoćne molitve.

Čitav srpski narod je u naročitom uzbuđenju dočekao proslavu Vidovana. Novosadski knjižar Pajević nije propustio da zabeleži: „Ko je počeo duhom malaksavati gubeći nadu za lepšu i srećniju budućnost srpskog naroda, taj je trebao doći u Kruševac da okrepi svoju malaksalu dušu i da svojim očima vidi što mu niko ni približno opisati može. Ima svečanih trenutaka u životu u kojima pojedinac kao ceo najveći skup jednog naroda više se oduševljava uzvišenim osećajima no što se ovo govorom i najkitnjastijim rečima iskazati može. Taki raspoložaj duševni tim silnijeg i jasnijeg izraza dobija što je rečima srpski narod prenašao s jednog kolena na drugo uspomenu na sjajnu prošlost i veličinu, kao i tužan spomen na žalostan dan goleme propasti koja ga je postigla na Kosovu Polju jadovitom“.

Već posle 10. juna 1889. počeli su da pristižu prvi gosti,ponajviše fijakerima i čezama iz Stalaća. Najveći broj njih očekivan je 13. i 14. juna. Varoš je već bila uređena za proslavu. Poseban protokol je bio predviđan za dolazak i boravak mladog srpskog kralja Aleksandra I Obrenovića kome je to bilo prvo putovanje u zemlji.

Došao je konačno i taj četrnaesti jun, dan o kome će se pričati „dok je ljudi i dok je Kosova“. Kruševac je imao četiri i po hiljade duša a očekivao je blizu 20.000 gostiju iz svih krajeva Srbije, Austrugarske monarhije, sa Kosova i Metohije, iz dalekog Knina i mnogih slovenskih država.

Srpske državne železnice bile su tih dana na prvom velikom ispitu u svojoj nedugoj istoriji, jer navala putnika beše najveća na „gvozdeni put“ od Beograda i Niša do malenog Stalaća odakle se karucama i fijakerima nastavljao put do Kruševca. Uvedeno je nekoliko specijalnih kompozicija.

Peroni beogradske stanice bili su prepuni ljudi. Svi su hteli da što pre stignu u Kruševac. Posmatrajući narod koji hrli u vagone „Orijent ekspresa“, reporter novosadskog lista primećuje „da je na svakom licu mogao pročitati onu svečanu radost“, koja „zagrevaše srca svih ovih putnika. Muško i žensko, staro i mlado, svi su s radošću očekivali da kondukteri izgovore ‘Stalać’“.

Prema zapisu hroničara, bio je to „kolosalni karavan od nepregledne množine železničkih vagona“, i „putnika što ovog puta kao jedna golema porodica jednoj meti i jednoj celi kretahu“. U Topčideru, Kusadku, Palanci, na svim usputnim stanicama, narod obučen u divne narodne nošnje i sa korpama prepunim darova dočekivao je putnike specijalnog voza. Naročito se tiskao oko vagona u kome je bio mitroplit Mihailo. U Palanci je voz najduže stajao, mitropolit je izašao da primi pozdrave jedne velike deputacije.

I u Lapovu su putnike site napojili i nahranili, jer tu je voz stigao u vreme ručka. I tako redom, u Jagodini, Paraćinu, sve do Stalaća. Posle pet vekova Kruševac je tih junskih dana 1889. ponovo postao prestonica svih Srba. Svet se tiskao uskim varoškim ulicama i sokacima, pristizali su novi gosti.

Vlast u Kruševcu je tražila od svakoga, od minstra do običnog grđanina, da se pridržava rasporeda svetkovine. Na prostranom Košiskom polju pod venjakom je bila podignuta privremna kancelarija opštinske uprave, zadužena da se program održi kako je i zamišljen. Tu se završavalo putovanje kolima. Svaki gost bi dobio papir sa adresom stana u vreme svetkovine.

Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar Prvi sa namesnicima, članovima kraljevske vlade i celom kraljevskom svitom doputovao je vozom 14. juna do Stalaća i potom kraljevskom kočijom do Kruševca. Kralj je stigao u varoš tačno u pet sati popodne.

U njegovu čast sa Bagdale su ispaljeni počasni topovski plotuni, dok su sa Lazarice odjekivala crkvena zvona.

Kralj Aleksandar je prošao svečano ukrašenim ulicama Kralja Milana, Kneza Miloša i Visokog Stevana. Naročito je bila ukrašena okolina crkve Lazarice, gde su i osnovci čekali kralja.Posle crkve on se uputio u svoj stan gde su ga dočakali predsednik opštine, njegov domaćin i devojčice koje su mu uručile cveće i poželele dobrodošlicu.

Iste večeri, u sedam sati i trideset minuta, u crkvi Lazarci je počelo bdenije. Državnim programom je bilo predviđeno da bdeniju prisustvuju kralj, kraljevski namesnici, članovi Vlade,arhijereji, predsednik državnog saveta, predstavnik Velike narodne skupštine i Lazarevih zadužbina, predsednici okružnih opština iz svakog sreza, izaslanici pevačkih družina, Vojske...

(Nastaviće se)