Nova barutana na Rasini

KRUŠEVAČKI Vidovdan 1889. bio je i u znaku industrijalizacije zemlje kako bi ona brže hvatala korak sa „Jevropom“. Železnička pruga od Beograda do Niša, izgrađena samo koju godinu ranije, pokazala se više nego opravdanom jer su hiljade ljudi prevezene na svečanost vozovima do Stalaća.

Topolivnica u Kragujevcu uveliko je bila perjanica vojne industrije. I šta bi drugo logično došlo na red u zemlji koja je vekovima sanjala slobodu nego nova moderna barutana. I vlada je odlučila da se ona gradi u Kruševcu na desnoj obali Rasine, samo pola sata hoda od centra varoši. Mesto na kome će biti izgrađena prozvano je Obilićevo.

U Obilićevu i Beogradu u isto vreme 16. juna 1889. po starom kalendaru objavljen je kraljev ukaz broj F. Đ.No 5334: „U ime njegovog veličanstva Aleksandra kralja Srbije mi kraljevski namesnici, na predlog našeg ministra vojnog, naređujemo da se mesto na Rasini gde se podiže barutana, od sada zove ‘Obilićevo’. Naš ministar vojni neka izvrši ovaj ukaz“. Ukaz su svojeručno potpisali namesnici i ministar vojni D. Đurić.

Masa sveta, zajedno s članovima Vlade, predsednicima opština, domaćim i stranim gostima, slegla se u tek imenovano Obilićevo da vidi kako „mladi kralj Srbije udara jedan nov temelj vojnoj snazi i spremi naše domovine“. Ovom činu prisustvovala su i odeljenja pešadije, artiljerije i konjice srpske vojske.

Hroničari tog krupnog događaja u razvoju Srbije i industrijskom rastu Kruševca zabeležili su da je „mesto gde će nova barutana biti divno po položaju svom i potpuno odgovara onom čemu je namenjeno“.

Prema planu, koji je radio daroviti inženjer Todor Selesković, svuda su bila obeležena mesta gde će koja zgrada barutane biti podignuta. Na lepo ukrašenim zidovima paviljona mogao se lepo videti čitav projekat.

Čekić kojim je udaren kamen-temeljac, zapisao je pažljivi posmatrač, bio je izrađen u vojnoj fabrici u Kragujevcu. Sastojao se od 21 dela. Stakleni cilinder je bio urađen u Prvoj srpskoj fabrici stakla u Paraćinu, a metalni od starog više neupotrebljavanog topa, izlivenog u našoj fabrici.

Posle osvećenja, koje je izvršio mitroplit Mihailo, kralj je položio kamen temeljac, a u povelji na pergamentu ugrađenoj u temelje, napisao je da su u Kosovskoj bici „poginula oba cara, srpski kao pobeđeni branilac svoje otadžbine, slobode i vere hrišćanske, i turski kao pobednik i silni zavojevač.

Car, plemstvo i srpski narod u divovskoj borbi ovoj istina podlegoše, ali ginući za narod i veru dadoše krvavi primer nama potomcima svojima kako ginuti valja“.

U poruci je još stajalo da „posle četirivekovnog ropstva jedan deo naroda srpskog izvojeva i povrati potpunu slobodu svoju i obnovi kraljevinu srpsku“. Svečanost su propratili topovski plotuni, dok je narod oduševljeno klicao slobodi.

Barutana u Obilićevu kraj Kruševca bila je druga vojna fabrika te vrste u tadašnjoj Srbiji, posle one izgrađene u živopisnim Stragarima podno Rudnika.

U obeležavanju petstogodišnjice od Kosovskog boja tuga i veselje su se smenjivali takoreći iz časa u čas. Teško je da se ikada desilo da se za kratko vreme vesela i bučna varoš, uzavrela od mnoštva sveta, kao po nevidljivoj komandi odjednom utiša, zabeležio je dopisnik „Zastave“.

„U čitavoj varoši, od gimnazije, koja je privremeno bila pretvorena u kraljevski dvor, pa sve do pijace, glavnog trga i stare česme ispod kule srednjovekovnog Lazarovog grada umesto narodnih trobojki opštinski službenici postaviše crne barjake na javnim zgradama, kućama, dućanima, kasarni, mehanama, svim glavnim ulicama“, zabeležio je novinar ovog lista.

Tako je počelo odavanje pošte kosovskim junacima.

„U porti Lazarice, na trgu, na ulicama, koje su sve odreda nosile imena slavnih kosovskih junaka, na Košiskom polju gde je bilo naroda, zavladala je tišina.

Tako masovno odavanje počasti verujemo nije bilo i neće skoro biti na Balkanu“, pisao je ugledni novosadski list i naglasio: „Zamislite čitav narod tuguje za svojim junacima palim, pre pet vekova. Junaci Kosovskog boja su u srcima ljudi posle toliko vekova“.

Kada na dostojanstven način odadoše poštu svojim slavnim precima, Kruševac obasja sunce. Umesto crnih barjaka, simbola duboke žalosti, u varoši se ponovo zavijoriše trobojke, umesto molitve razleže se pesma, umesto tuge radost na svakom koraku. U slobodnoj zemlji prvi put se na svenarodnom zboru srpskog naroda u kruševačkoj čaršiji slavilo. Ali i u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Velikoj Plani...

Revnosni novinar saopštava čitaocima da je lično čuo od kmeta kruševačkog Save Popovića da je tog juna u čaršiji bilo prisutno najmanje 15.000 gostiju. Bar tri puta više nego što je Kruševac tada imao stanovnika.

Tih dana je priređena i prva bakljada u kraljevu čast, kao i druženje naroda sa gostima iz srpskih krajeva pod tuđinom. Mešali su se radost i tuga za ratnicima koji su „umrli da bi svagda bili živi“. Gosti nisu krili zadovoljstvo atmosferom koja je vladala u varoši.

Izveštač novosadskog dnevnika primetio je da je na svakom mestu „ukusna dekoracija i veoma izraženo gostoprimstvo domaćina. Na pijaci je bio veliki slavoluk kao da je od kamena i podsećao je na Trijumfalnu kapiju u Parizu. Na slavoluku je bio vidno postavljen grb Kraljevine Srbije, lepo izrađena slika kralja Aleksandra, godine 1804. i 1813. i nezaobilazna poruka narodu: ‘Samo sloga Srbina spasava’“.

(Nastaviće se)