Gorke suze Josipa Kopiniča

KAD sam upoznao Blagoja Neškovića u proleće 1972. imao je 65 godina. U tim godinama su drugi naučnici odlazili u penziju, a on je intenzivno radio na istraživanju uzroka nastanka bolesti raka u Onkološkoj laboratoriji Instituta „Ksenofon Šahović“, kao da je želeo da nadoknadi vreme izgubljeno dok se bavio politikom do svoje 45. godine. Iako je radio na svom kapitalnom delu „Molekularna biologija tumora“ za koje će 1983. godine dobiti Oktobarsku nagradu Beograda, bio je predusretljiv i uvek je nalazio vremena da razgovara sa mnom o njegovoj revolucionarnoj prošlosti, posebno o vremenu kad je rukovodio Komunističkom partijom u Srbiji od 1941. do 1948. godine.

Polovinom maja 1941. kod Neškovića u Beograd je došao španski borac Milan Blagojević i predložio da Partija organizuje oružane akcije protiv okupatora. Njegov predlog je odbijen od strane članova PK jer bi to bez solidnih priprema bio avanturizam. Tada su se pod nadležnošću beogradskog okružnog komiteta nalazili Smederevo, Kosmaj i Zemun.

„U toku priprema za ustanak organizovao sam sastanak Josipa Broza (Nešković je bio jedan od retkih rukovodilaca koji je Tita oslovljavao pravim prezimenom) sa dr Ivanom Ribarom i Dragoljubom Jovanovićem, predsednikom Narodne seljačke stranke, kome sam se predstavio kao drug Jović. Doveo sam ih u jednu malu kuću u Takovskoj ulici, a ja sam se udaljio i nisam prisustvovao tom sastanku“.

Nemci nisu dirali komuniste sve do 22. juna 1941. zbog sporazuma Sovjetskog Saveza sa nacističkom Nemačkom. „Saznali smo od Janka Jankovića koji je radio za nas u Specijalnoj policiji da je 22. juna Gestapo od Specijalne policije zatražio spiskove komunista što to do tada nije činio. Odmah je izdata direktiva da se ne stanuje u svojim nego stanovima iznajmljenim od Partije i da se započne sa pripremama za oružanu borbu protiv okupatora. Tada je počelo slanje kadrova Partije iz Beograda na teren Srbije i pre donošenja odluke o otpočinjanju oružanih borbi 4. jula.

Iznenada me oko 20. jula Tito pozvao u kuću Ribnikara i obavestio me da je dobio izveštaj instruktora CK KPJ u Hrvatskoj Vladimira Popovića da je u partijskoj organizaciji Hrvatske nastala konfuzna situacija odnosno da je predstavnik Kominterne za Balkan Josip Kopinič pod partijskim pseudonimom ‘Vazduh’, pokušao uz pomoć Kominterne da sebi podredi CK KP Hrvatske i da ga odvoji od CK KPJ, oslanjajući se na mesni komitet Zagreba“.

Istovremeno je Tito obavestio Kardelja da iz Ljubljane dođe u Zagreb i pomogne Neškoviću u sređivanju situacije u Partiji u Hrvatskoj. Od Tita je Nešković dobio lažnu legitimaciju na ime ustaše iz Pakraca a do Zagreba ga je u vozu pratila Elza Meterli, kurir CK KPJ.

Po dolasku u Zagreb Nešković je zajedno sa Vladimirom Popovićem započeo istragu. Najpre su saslušali Josipa Kopiniča 23. jula, koji je izjavio da mandat dobijen od Kominterne da sredi stanje u KP Hrvatske predaje CK KPJ pravdajući se da u prvoj polovini jula nije imao vezu. Na poslednjem razgovoru sa Kopiničem 26. jula, članovi komisije su mu predočili da je slao lažne izveštaje o CK Hrvatske Kominterni. Na to se on samokritički osvrnuo da ne sumnja više u Pavla Papa i Rada Končara da su izdajnici, ni u CK Hrvatske i da lično snosi odgovornost zbog neuspelog organizovanja bekstva zatvorenika iz logora Kerestinac. Branio se da on nije bio inicijator akcije da preuzme rukovodstvo CK KP Hrvatske nego je to sugerisala Kominterna.

„Zahtevao sam da on to svoje priznanje napiše i potpiše, ispričao je Nešković. „On je to uradio posle kolebanja dva tri dana. Na kraju me zagrlio i počeo da plače“. Potom su 24. jula uzeli opširnu izjavu od Pavla Papa, kandidata za člana CK KPJ, koju je dopunio sledećeg dana. Dva dana kasnije Nešković se sastao sa operativnim rukovodstvom KP Hrvatske u sastavu Rade Končar, Andrija Hebrang i Vladimir Popović. Na tom sastanku predložene su sledeće kazne: Leo Mates da se isključi iz Partije, Vladimir Bakarić da se kazni ukorom sa poslednjom opomenom „zbog neispravnog postupka prema partijskom forumu i nepoverenja prema Partiji“, jer je pristao da uđe u novo rukovodstvo KP Hrvatske koje je trebalo da formira Kopinič.

Ceo mesni komitet KP u Zagrebu je predložen za smenu, a Anton Rob, sekretar, i Mirko Vanić, član komiteta, da se isključe iz Partije a ostali članovi da dobiju ukor. Potom su do kraja jula saslušali Rada Končara, Andriju Hebranga i Vladimira Bakarića, članove CK KP Hrvatske, i Lea Matesa, Vandu Novosel i Hertu Has, članove CK. Za drugaricu Josipa Broza Hertu Has predložen je strogi ukor s poslednjom opomenom, a za Vandu Novosel ukor. Pri kraju Neškovićevog boravka u Zagreb je stigao Kardelj, koji je nastavio da usmerava dalju aktivnost CK KP Hrvatske. Celokupan veoma obiman istraživački materijal Nešković je predao Titu.

Posle nekoliko dana na sastanku članova Politbiroa CK KPJ Tita, Ivana Milutinovića i Ive Lole Ribara i izveštača Neškovića, predložene kazne su delimično ublažene, jer je i Kardelj smatrao da su preoštre za normalne prilike. Odlučeno je da se Leo Mates, Anton Rob i Mirko Vanić isključe iz Partije, Mesni komitet je smenjen i kao celina kažnjen je strogim ukorom, Pavle Pap strogim ukorom, Vladimir Bakarić ukorom, Herta Has i Vanda Novosel kažnjene su opomenom.

Jedne večeri posle tribine na Niškom univerzitetu gde sam učestvovao zajedno sa Leo Matesom pitao sam ga šta se to sa njim dogodilo 1941. Objasnio mi je da Kopinič nije samo njega pridobio da uđe u novi CK KP Hrvatske, nego i Vladimira Bakarića, koji ga je ocinkario pred komisijom izbegavajući sopstvenu odgovornost i da je Bakarić kao čovek đubre i da on sa njim ne razgovara od 1941, sem službeno.

Kako pitanje „slučaja Kopinič“ nije bilo rešeno 1941. jer je to stopirala Kominterna pošto je bio u njenoj službi o njemu se tek raspravljalo 1945. na Kontrolnoj komisiji CK KPJ. Komisija je predložila CK da Josipa Kopiniča isključi iz Partije. Međutim, na intervenciju Tita Ranković je potpisao odluku CK 24. novembra 1945. da se Kopinič „kažnjava strogim ukorom s predupređenjem“.

(Nastaviće se)