Kosmet samo srpski okrug

OD trenutka kad je Edvard Kardelj upitao Petra Stambolića 1949. godine da li zapaža neke promene kod Blagoja Neškovića u odnosu na Informbiro, započela je njegova postepena izolacija, koja je posebno bila izražena od 1950. do pokretanja njegovog slučaja krajem septembra 1952. godine u vreme priprema za Šesti kongres KPJ. Iako je njegovo pitanje pokrenuto u vrhu Partije, u stvari od Tita, trebalo je da izgleda da je pokrenuto iz njegove republike iz Politbiroa CK KPS.

Sednica tog Politbiroa održana je 29. septembra 1952. godine u sastavu: Petar Stambolić, Dušan Petrović Šane, Spasenija Babović Cana, Jovan Veselinov, Mitra Mitrović, Slobodan Penezić, Voja Leković, Rista Antunović, Miloš Minić i Dragi Stamenković. Jedina tačka dnevnog reda je bila: „Pitanje izbora Blagoja Neškovića za delegata za 6. kongres“.

U uvodnom izlaganju Stambolić je izneo da „treba pretresti pitanje izbora B. Neškovića za delegata za 6. kongres s obzirom na njegovo držanje prema Rezoluciji Informbiroa. Posle diskusije, Politbiro je jednoglasno stao na gledište da Neškovića ne treba birati za delegata za 6. kongres“.

Sutradan su zapisnik i pismo Politbiroa CK KPS dostavljeni Politbirou CK KPJ u kojima je naglašeno da su „njegovo držanje i stav suprotni liniji Partije i da nisu spojivi sa stavom i držanjem ni člana Partije, a kamoli višeg partijskog funkcionera“. Iz obrazloženja se vidi da je sve bilo ranije pripremljeno da se Nešković udalji iz Partije i vlasti. Obično su u takvim slučajevima tražene navodne greške još od ulaska u Partiju. Tako se Neškoviću najpre negiralo da do odlaska u Španiju 1937. nije bio član Partije, da je samo od 1926. do 1928. bio član SKOJ-a i da se pasivizirao sa uvođenjem „monarhofašističke“ diktature kralja Aleksandra.

Potom se u pismu navodi da je tokom oslobodilačkog rata vršeći dužnost sekretara PK KPJ za Srbiju „stvorio neki svoj poseban sistem rukovođenja, koji nije imao nikakve veze sa stilom rada Partije ni do rata ni u toku rata. Takvo držanje i rad naneli su krupne štete kako partijskoj organizaciji tako i razvitku narodnooslobodilačke borbe u Srbiji...

Blagoje Nešković se duboko ne slaže s politikom naše partije u nacionalnom pitanju i stalno prikazuje kao da je ona na štetu srpskog naroda. Svoj velikosrpski šovinizam on je ispoljio bezbroj puta, čak i na beznačajnim sitnicama, kao što su, na primer, natpisi latinicom u Beogradu.

Kad su, na primer, drugovi iz Oblasnog komiteta s Kosova i Metohije diskutovali o tome da njihova oblast treba da dobije autonomiju zbog mnogobrojne šiptarske manjine, Nešković im je rekao da Kosovo i Metohija treba da budu običan okrug u okviru Republike Srbije. On je ispoljavao naročitu netrpeljivost protiv drugova Crnogoraca i Slovenaca, i u stvari podbadao protiv njih. Naročito je napadao drugove Crnogorce, ponavljajući čaršijske priče kako oni jedan drugog nameštaju na odgovorne položaje i slično...

Prema ljudima uopšte, a posebno prema partijskim kadrovima, Nešković je ne samo bio grub, već i drzak do te mere da ih je naprosto vređao... On uopšte nije trpeo drugove koji su za vreme rata radili na terenu, u odredima, a naročito nije trpeo drugove koji su se borili izvan Srbije. Nešković je netrpeljiv, samovoljan, samoživ i ambiciozan... Sve te njegove greške i slabosti i njegov nekolektivan rad u samom Politbirou CK Srbije su i bile razlog što ga je CK KPJ posle 5. kongresa povukao iz Politbiroa CK KP Srbije...

Stav Blagoja Neškovića prema Rezoluciji Informbiroa i napadima Kominforma protiv naše zemlje i naše Partije ostao je u najmanju ruku sve do današnjeg dana nejasan i neodređen... Odmah posle 5. kongresa on je koristio svaku priliku da članovima CK KP Srbije i drugim drugovima stavi do znanja da se ne slaže s pisanjem naše štampe o SSSR i rukovodstvu SKP(b). Naročito je osuđivao drugove Đilasa i Pijadu...

U svojim površnim i smušenim člancima, koje je napisao posle Rezolucije Informbiroa, Nešković je zaobilazno nastojao da što više populariše Staljina i ruski ‘socijalizam’, direktno se suprotstavljajući naporima i liniji naše Partije u pronalaženju istinskih novih puteva socijalističkog razvitka... U vremenu kada je naša partija vodila tešku i oštru borbu za odbranu marksizma, kada su neprijateljski napadi sa svih strana bili upereni protiv naše zemlje, kada su Sovjetski Savez i satelitske zemlje gomilale trupe na granicama Jugoslavije, Nešković je nalazio vremena da uči grčki jezik...“

Na kraju pisma upućenog Politbirou CK KPJ, Politbiro CK KPS je predložio da „Blagoje Nešković ni po svojim shvatanjima ni po svom karakteru ne samo što ne može da zastupa na Kongresu našu herojsku Partiju, nego svojim dugotrajnim dvosmislenim i nejasnim držanjem zaslužuje da Politbiro CK KPJ stavi na dnevni red njegov slučaj i preduzme odgovarajuće mere“.

Sve je unapred bilo režirano. Politbiro CK KPJ nije čekao da stigne ova inicijativa Politbiroa CK KPS nego je prethodno formirao Komisiju za slučaj Blagoja Neškovića u sastavu: Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Cana Babović i Dušan Petrović, koja je započela rad istog dana kad je zasedao Politbiro CK KPS 29. septembra 1952. godine. U uvodnoj reči Đilas je saopštio Neškoviću „da je pozvan na partijsku odgovornost zbog ozbiljnog kolebanja koje je ispoljio u borbi naše Partije protiv Kominforma i grešaka i slabosti iz prošlosti“.

Nešković navodi da su se odnosi sa drugovima komplikovali. „Padao sam dalje u izolaciju... Ne mogu da se setim ma kakvog svog kolebanja po IB-u. Kad smo išli kod Tita u Zagreb povodom pisama, ja sam nazvao Ruse dželatima...“

Seća se da je drug Tito 1948. godine slao telegram Staljinu. Sviđao mu se Titov stav u Topoli da ne treba zaoštravati sa Rusima... Na kraju tog prvog razgovora sa komisijom, kad mu je Đilas zatražio precizniji odgovor o načinu rešavanja njegovog slučaja u celini, shvatio je da nema izlaza i odgovorio je: „Ja nisam odgovorio zadatku i poverenju Partije i zato nisam zaslužio da više budem u rukovodstvu.“

(Nastaviće se)