Šiptari grešnici iz rata

GREŠKE Blagoja Neškovića nabrajali su najbliži partijski drugovi. Đoko Pajković je izjavio da je imao nekoliko sukoba sa Neškovićem oko ocenjivanja političke situacije na Kosovu i Metohiji. Na oblasnoj partijskoj konferenciji u svom izlaganju, „kao osnovni zadatak partijske organizacije postavio je podjelu nepodijeljene zemlje sirotinji i stvaranje sirotinjskih komiteta. Pokazalo se da je ova direktiva bila rezultat nepoznavanja prilika na Kosovu i Metohiji, da nikakve nepodijeljene zemlje nije postojalo, da sirotinjski komiteti nijesu imali nikakvog razloga da postoje. Utrošeno je mnogo dragocenog vremena, dok Oblasni komitet nije uvideo da je osnovni problem na drugoj strani - da se Šiptarima vrati bespravno oduzeta zemlja, koja je bila dodeljena naseljenicima. Ja sam to ispred OK više puta ukazivao Neškoviću, čemu on nije pridavao nikakvu važnost.

Najzad smo odlučili da sami pripremimo predlog jedne odluke za rešenje ovog pitanja. Međutim on se i o to oglušio, odugovlačeći rešenje ovog pitanja, koje je, kako je već praksa pokazala, bila prva ozbiljna mjera za povezivanje naše Partije sa širim masama Šiptara na Kosovu“.

Ovde je Đoko Pajković namerno propustio da navede da je prethodno doneta odluka da se zabrani povratak kolonista na Kosovo i Metohiju, a potom je odlučeno da se njihova zemlja podeli Šiptarima da bi se na taj način pridobili da sarađuju sa Partijom u sprovođenju njenih odluka. To je potvrdio i Džavid Nimani na Osnivačkom kongresu KP Srbije kada je rekao da se od tada popravila politička situacija na Kosovu i Metohiji čim su Šiptari dobili zemlju.

„Neposredno pred izbore 1945. godine, kada je Oblasni komitet na osnovu interesovanja koje je postojalo u masama, pitao Blagoja Neškovića kako će se rešiti pitanje Kosova i Metohije u novoj državi, on je vjerovatno zbog svog stava prema Šiptarima rekao: da će biti okrug u okviru republike, žigošući naše mišljenje o potrebi autonomije, ponavljajući i ovog puta da su Šiptari teški grešnici iz rata, da im je zbog toga i to mnogo, kao i da svako izraženo nezadovoljstvo može povlačiti njihovo iseljavanje.“

Dušan Petrović Šane se uglavnom osvrnuo na Neškovićevo rukovođenje narodnooslobodilačkim pokretom u Srbiji od 1941. do 1944. godine. „Poznata je stvar da se Nešković sve do druge polovine 1943. stalno nalazio u Beogradu, mada su postojali uslovi, a i potreba da bude u neposrednijem i direktnijem kontaktu sa partijskim organizacijama na terenu. Ja mogu da tvrdim, da je Nešković imao kukavičko držanje u toku oslobodilačkog rata. Da njemu na srcu nisu ležali interesi radničke klase, već isključivo njegovi lični, sebični, sitni interesi“.

Najmanje je Šane imao moralnog prava da prigovori Neškoviću za ilegalni boravak u Beogradu, ako se zna da je na terenu bio duboko zakonspirisan u zemunici kod seljanke Darinke Radović u selu Rajkovac kod Topole. Zajedno sa dve kćerke nju su zaklali četnici, a da ga nije odala. Nešković mi je pričao da je jedva saznao gde se nalazi da bi sa njim uspostavio vezu.

Sličnu izjavu o Neškoviću u oktobru dala je Cana Babović: „Kroz čitav period rata nisam se mogla oteti misli, da je Nešković smišljeno našao razloge da ostane u Beogradu. Verujem da je smatrao da je sigurnije sedeti u Beogradu u dubokom ilegalstvu nego li izaći na slobodnu teritoriju gde se vodila teška i otvorena borba sa nadmoćnijim neprijateljem i gde ishod borbe po njegovom mišljenju nije bio jasan...

U jednom razgovoru, ja sam se radovala našim velikim rezultatima u ratu, a on je skeptički reagovao, vrteći glavom ‘ja još ne znam kakvi preokreti mogu da nastanu, jer je i u Španiji početak bio isti, a pod pritiskom sile se sve razbilo’. Na kraju je usledio rezime: ‘To se može desiti i našima, možda će oni opet morati da se vrate u Beograd’... Bilo je očigledno da je iz Španije došao demoralisan“.

Cana je ovo izjavila iako je Tito početkom 1942. godine prihvatio da Nešković ostane u Beogradu i hvalio je njegovu partijsku aktivnost. Tako je 8. febuara 1942. pisao: „Iz izveštaja druga Mihaila vidi se da on dobro radi. Uspio je da održi veze sa istočnom Srbijom i još nekim organizacijama. Beogradska organizacija je očuvana i ima uspjeha u radu“. U pismu od 23. oktobra 1942. godine između ostalog navodi: „U prvom redu, zbilja moram da te pohvalim što si uspio, uprkos svim teškoćama, da nekako proguraš kroz sve to vrijeme što se nismo viđeli“.

Najopširnija je bila izjava Mitre Mitrović takođe iz oktobra 1952. godine u kojoj pored ostalog piše: „Svoje mišljenje o Blagoju Neškoviću odredila sam jasno i precizno vrlo brzo posle ulaska u Politbiro CK KPS. Moje mišljenje bilo je u osnovi vrlo negativno o njemu i kao čoveku i kao rukovodiocu...

Sukobe u radu imali smo naročito po nacionalnom pitanju... Radila sam stalno, bilo u agitpropu, bilo u Vladi po pitanjima prosvete i kulture, tako da smo se u radu mnogo sretali s tim problemima. Bilo je prilično natezanja u početku čak i o izrazima velikosrpska hegemonija ili buržoazija, čime je, po shvatanju svih nas, trebalo odlučno stati protiv pokušaja velikosrpstva u novim uslovima.

Mi komunisti iz Srbije, koji smo se za vreme rata sticajem ratnih prilika borili po svim krajevima Jugoslavije, osetili smo suviše jasno koliko je velikosrpski predratni hegemonizam naneo nesreća porobljenim narodima Jugoslavije, pa smo bili izvanredno osetljivi na svaku pojavu šovinizma ili neodlučnog stava u pitanjima nacionalne ravnopravnosti, bratstva i jedinstva. Nešković je, međutim, bio izvanredno osetljiv, po liniji srpstva da se to ne shvati i kao uvreda srpskom narodu i politikantski se postavljao kao nekakav zaštitnik srpskog naroda.

Na komunistima Srbije, međutim, ležala je istorijska odgovornost hoće li se svest srpskog naroda po nacionalnom pitanju dovesti na socijalističke pozicije o ravnopravnosti svih naših naroda, osobito u odnosima sa Hrvatima i Makedoncima. Da su svi stavovi Neškovića u naizgled sitnijim pitanjima, počev od tekstova u prvim bukvarima posle oslobođenja pa do drugih pitanja, sprovođeni, da na takva principijelna pitanja nije nailazio na odlučan otpor, ko zna kakvim bismo se perjem šovinizma i uskosti u tim prvim danima okitili“.

(Nastaviće se)