Drugovi stežu čvrst obruč

TITOVA harizma uništila je mnoge njegove saradnike koji pored njega nisu uspevali da dođu do izražaja. Čim bio osetio da bi mu neko od saradnika mogao biti potencijalni protivnik, „urnisao ga je do kraja“, kako mi je jednom prilikom rekao Đilas.

I s Neškovićem se nešto čudno dogodilo. Tito mu je bio naklonjen, a onda je počeo postepeno da ga udaljava od sebe. Da li je to počelo onog trenutka kada je na II kongresu Narodnog fronta Srbije, u martu 1948, jedan od diskutanata rekao: „Mi imamo slavne sinove kao što su maršal Tito i Blagoje Nešković“, a znalo se da je Tito nedodirljiv i neuporediv? Ili je to počelo godinu dana ranije, kada ga je Tito napadao da ima svoju posebnu liniju u sprovođenju otkupa, koja nije partijska linija?

Možda mu je zapamtio i neprijatnosti koje je doživeo u razgovoru sa Staljinom 1946. kada se Staljin obratio Neškoviću: „Ti si Draža Mihailović. Ti si mali Srbin, a ja sam veliki Srbin“. Tito se u tom trenutku osetio zapostavljenim i bilo mu je neprijatno što je Hrvat. Da li je pomislio 1948. da bi Staljin mogao da upotrebi Neškovića u političkoj igri protiv njega?

Za sva vremena su ga proterali iz politike, nisu mu dozvolili da se bavi političkom publicistikom, za šta je pokazivao sklonosti, nego su ga naterali da se u poodmaklim godinama vrati lekarskom pozivu. Iako mu je to saopštio Ranković, zna se ko je odlučio.

„Jednostavno, bio sam prinuđen da se okrenem na drugu stranu i da spustim zavesu nad svojom političkom prošlošću. Iako je u početku bilo dosta naporno, ipak, zahvaljujući mojoj radnoj energiji i upornosti, uspeo sam. Najpre sam završio internu, položio specijalnost i radio u laboratoriji. Potom sam dovršio specijalnost iz patološke anatomije i histologije, i na kraju doktorirao. Iskreno govoreći, kao političar nikad nisam ni pomišljao da ću se vratiti medicini“.

Iako je beskompromisno sprovodio liniju Partije u otkupu poljoprivrednih proizvoda, našao se na Titovom udaru. On je, 4. marta 1947. godine, zakazao sastanak na kome su bila četiri člana Politbiroa CK KPJ, Tito, Kardelj, Ranković i Đilas, i četiri člana Politbiroa CK KP Srbije, Nešković, Žarko Veselinov, Milentije Popović i Petar Stambolić.

U uvodnoj reči Tito je oštro napao rukovodstvo Srbije, posebno Blagoja, da nisu poštovali liniju Partije prema otkupu, da nisu postupali prema odluci CK, da su smanjivali kvote i sporo vršili otkup. „U Vojvodini uvijek imamo otpor. Kulak u Vojvodini je zajašio Partiju, vi ste mu na repu. Vaša seljačka politika je u stvari kulačka. Zahvaljujući vašoj nepravilnoj liniji, došli smo u tešku situaciju s prehranom. Kod vas je bio otpor od Blaška naniže. Treba da postavimo vaš odnos prema CK i njegovoj liniji. I kod nas, kao u SKP(b), čim su počela privredna pitanja, izbija otpor prema liniji Partije“.

Kritikovao je Blaška zbog njegovog odnosa prema industrijalizaciji i na sastanku predsednika vlada republika. „Blaško se premalo upoznaje s privrednim problemima i govori o njima napamet. U Partiji ne smijemo dopustiti razmimoilaženja. Jedino se CK Srbije odupire liniji CK KPJ. Po političkim pitanjima ste sektaši, po ekonomskim - oportunisti“.

Oštroj Titovoj kritici Neškovića pridružio se Edvard Kardelj. On ga je kritikovao jer je na sastanku predsednika republičkih vlada za Petogodišnji plan rekao: „Ovo nije naš plan jer ga nismo pravili. Kod Kidriča nije bilo dovoljno saradnje“. „Naša je politika jedinstvena. Prema tome, Blaško nema pravo. Srbiji je planom dato najviše, naročito u teškoj industriji. Blaškov istup je bio neprincipijelan, ličan i bez osnova“.

Milovan Đilas se složio s Titovom i Kardeljevom kritikom Neškovića. Gde su oni stali, nastavio je Aleksandar Ranković: „Pitanje otkupa postavljeno je na vreme. Blaško je u početku tvrdio da nema toliko žita. Otuda sve. Zakasnilo se s otkupom. Kulaci su nam, kako je i Stari rekao, nametnuli borbu. Inostranstvo prati tu borbu i stranci idu u ona mesta gde nama ide najteže. Sad se tome prišlo nepripremljeno. Partijski komiteti su se izolovali i još više zaoštrili borbu. Kulak je uzeo inicijativu. Drugovi iz CK Srbije podležu uticaju odozdo. Partija u Srbiji je imala nenormalan razvoj, posle rata ušlo je u nju i neprijatelja, malo je radnika. Sve se to odražava i na organima vlasti na terenu. Kod Blaška se, naročito u poslednje vreme, opaža otpor. Sve to kod Blaška izgleda kao da nema vere u Partiju. Blaškov stav prema Kidriču je nepravilan“.

Tako oštri napadi iznenadili su Neškovića. Bio je šokiran. „Nisam mogao da dođem sebi. Shvatio sam da mogu da grešim, ali sumnje da radim protiv Partije! Kada bih na to pomislio, koža bi mi se naježila. Nisam mogao da shvatim ni da se pomirim s tim da postoji neka druga linija kod mene, osim partijske“. Na to mu je Tito dobacio: „Činjenice govore“.

Nešković je nastavio da se brani: „Znam, ali nikad nisam pomislio da imam liniju protiv CK KPJ. Za ono što se u CK KPJ postavilo - borio sam se, a u ‘Maderi’ smo povisili cifru“.. Nije video da je imao drugu liniju. Čim je povišen otkup, preduzeo je mere da se ostvari. „Greška je što smo zakasnili. Bilo je teškoća. Plan otkupa smo dobili 24. decembra na moj zahtev. Linija je bila ne popuštati“. Za Srbiju nije intervenisao da se cifre smanje niti je na tome insistirao.

Ponovo je Tito uzeo reč, podržavajući Đilasa da za njih nisu važne cifre nego kako se Nešković odnosi prema kritici. „Nije bitno kad je šta bilo, nego kako se odnosiš prema kritici. Hoćemo da odeš s ubeđenjem da je kritika pravilna. Linija vaša je drukčija. Treba je ispraviti, i to hoćemo da vidimo.“

Nešković se bezuspešno branio da je uvek izvršavao direktive CK i da ne postoji njegova linija. „Nikad se nisam pokolebao kad je neko iz CK KPJ nešto rekao. A ako treba - čujem, ćutim i izvršavam.“

Ovom rečenicom je najbolje okarakterisao osnovno svojstvo komunista - da ne treba da razmišljaju nego da izvršavaju zadatke koje im postavi CK, odnosno Tito. Međutim, Tito nije prestajao da vrši pritisak na Neškovića. „Suština je u vašoj nepravilnoj partijskoj liniji (misleći na srpsko rukovodstvo), a ne u šovinizmu.“

(Nastaviće se)