Broz traži manje porcije!

RASPRAVA rukovodilaca jugoslovenske i srpske partije je nastavljena, a Nešković je na sve načnine pokušavao da se odbrani i dokaže da ga Tito bezrazložno napada i da se trudio da izvrši sve zadatke koji su postavljeni pred Srbiju.

„Nisam smatrao da je linija poljoprivrednih mašina suprotna liniji Partije. Govorio sam o svojim primedbama na plan, ali nisam sumnjao u mogućnost industrijalizacije i elektrifikacije. Što se tiče linije, ako sam pogrešio, želeo sam da utvrdim gde sam grešio. Nisam mislio da imam drugu liniju, to je teška optužba“.

Tito nije prihvatao njegovu odbranu i kratko mu je dobacio: „Ali, objektivno je tako“. Nešković je nastavio da se pravda: „Rekao sam, ako damo stručnjake, da sumnjam u izvršenje plana. (Verovatno je neke stručnjake iz Srbije tražila Federacija, koje Nešković nije bio voljan da ustupi). To je tačno. Istupao sam tako da se moglo shvatiti da sumnjam u plan, ali sam to činio da se vidi šta mislim. Smatrao sam da su još više grešili u privredi i da se doskora nisu bavili privredom“.

Tito se tvrdokorno držao izrečenih stavova. Ponovo je ukazao na zamašnost grešaka srpskog rukovodstva: „Od plana nema odstupanja. Naša kritika je opravdana, napravili ste krupne oportunističke greške.“

Nešković je pokušao da objasni i svoj odnos prema Kidriču - da nema ništa protiv njega, ali se u poslednje vreme zamislio zbog Kidričevih postupaka.

Niko od prisutnih srpskih rukovodilaca nije podržao Blagoja. Štaviše, svi su se osećali krivim i pokušali da se opravdaju pred Titom.

Prvi se za reč javio Milentije Popović, rekavši da je posle Blaška najviše kriv on. Usvojio je kritiku i smatrao da su išli „svojim pravcem, kao telad“. Nisu imali izgrađen stav, nego su išli od situacije do situacije. „U otkupu smo imali oportunističku liniju“. Naveo je detalje koji potvrđuju ono što je ranije rekao. „Partijska organizacija je oportunistička i na CK Srbije se prenosi njen uticaj. Živeli su u iluzijama da ide dobro. Što se tiče plana, nemam principijelno u pogledu republika ništa protiv, detalje ne znam.“

Za Jovana Veselinova su činjenice bile „očevidne“: „Slažem se da u otkupu sprovode kulačku politiku. Nametnuto im je odozdo da nema žita“. Raznim detaljima je potvrdio ono što je rekao: „Slažem se s Milentijem da privredu ne drže u rukama, niti su organizaciju orijentisali ka privredi.“ Iznosi uz to da plan i jeste i da nije njihov. Objašnjavao je kako je rađen i kako je s Kidričem bila slaba saradnja. Kidriču je dat plan koji je izradilo njegovo ministarstvo, a ne CK Srbije. Potvrdio je, kao i Stambolić, da se u CK Srbije govori kako će im kadrove uzeti oni iz CK KPJ.

Na kraju sastanka Tito je u završnoj reči naglasio da nisu pozvani da ih „lomi“ ali da Blaško nije istupio samokritički. Ne misli da Blaško to nije uvideo. U pitanju otkupa treba paziti da se ne napravi druga krajnost. Predložio je vanrednu komisiju za otkup žita u Vojvodini i da Kardelj, Marko ili Đido raščiste nesporazume između Blaška i Kidriča. Iako ih je kritikovao za neuspešno sprovođenje otkupa pomenuo je da treba smanjiti porcije i da je industrijalizacija najvažnija stvar posle rata.

Iz izloženog se vidi da je rukovodstvo KPJ u Srbiji kritikovano od strane Tita ne samo zbog otkupa, nego i sukoba sa Kidričom oko Petogodišnjeg plana. Kidrič je tada zastupao tezu da kod dela kadrova KPJ, pre svih iz Srbije, postoji neverovanje u sopstvene snage zbog navodno oskudne akumulacije. U tom pogledu posebno se sukobljavao sa Sretenom Žujovićem, ministrom finansija savezne vlade. Da bi svojim kritičarima dokazao da je jugoslovenska privreda akumulativna da se realizuje Prvi petogodišnji plan, izdejstvovao je da se promeni propis o naplati poreza na promet umesto na realizovanu robu kao do tada. Uvedeno je plaćanje poreza na fakturisanu robu i na taj način se povećala naplata poreza za petinu.

Ubrzo je Nešković iste godine dva svoja najbliža saradnika, Petra Stambolića i Milentija Popovića, poslao na ministarska mesta u saveznu vladu. Možda to nije imalo veze s tim što ga nisu branili pred Titom.

Godinama kasnije, videvši Neškovića optimistički raspoloženog posle saznanja da je konačno došlo vreme za njegovu rehabilitaciju o kojoj smo razgovarali skoro deset godina, nisam mogao da propustim a da ga ne zapitam zbog čega je došao u sukob sa gazdom, jer mi obrazloženje Kardelja deluje krajnje neubedljivo.

Rekao mi je: „Uzmi papir i piši, ako nemaš ja ću ti dati. Pored već pomenutog sukoba sa Brozom oko otkupa marta 1947. godine, ako se to može tumačiti kao sukob, dogodilo se 1948. da je Vladimir Popović kao ambasador u Sovjetskom Savezu prokljuvio da Amerikanci pripremaju politiku oslobođanja istočnih zemalja Evrope pod sovjetskom dominacijom i to mi saopštio uz napomenu otidi kod Starog i to mu kaži. Ja to učinim i Tito me upita: ‘Hoće li Srbi ratovati protiv Rusa? Hoće ako nas napadnu, inače neće’. Posle tog razgovora Broz me nije pozivao na sve sednice Politbiroa“.

Dedijer je nešto o tome bio načuo pa je u knjizi o Đilasu, između ostalog, napisao: „Tito je čak davao i neke maglovite izjave za američku štampu o tome gde bismo mi bili u slučaju novog svetskog rata. To je objavio i jednom prilikom Crveni bilten Tanjuga.

Blaško Nešković je jednom protestovao kod Tita što daje takve izjave bez saglasnosti Politbiroa. Zato je Nešković bio uklonjen. Njega je Tito iznenada postavio za sekretara PK Srbije iako nije bilo jasno kada je postao član KPJ. U Srbiji ga niko nije znao kao aktivistu. Ali Nešković je bio u Španiji. Tito je znao da je Nešković tamo počeo da radi za NKVD. Zato ga je postavio za sekretara Partije u Srbiji i zato ga je odredio 1941. godine da vodi istragu u Zagrebu protiv Hebranga, Kopiniča, Bakarića i drugih rukovodilaca KP Hrvatske, ali je Tito ujedno shvatio da Neškovićev protest iz 1951. nije samo njegov“.

(Nastaviće se)