Šef partije preti Sibirom!

PROIZVOLjNO pisanje Dedijera o Neškoviću i niz neistinitih tvrdnji o njegovom organizovanju otpora nacističkoj Nemačkoj u Srbiji od 1941. do 1945. godine, koje je novinar Miodrag Marović 19. oktobra 1981. naveo u listu „Politika“ podstakle su Neškovića da ih obojicu tuži sudu.

Tužbu za klevetu podneo je Prvom opštinskom sudu u Beogradu 25. novembra 1981. godine. Za svedoka optužbe predložio je Aleksandra Rankovića. Sud mu je odgovorio 24. marta 1982. godine da tužba nema osnova uz obrazloženje da „okrivljeni Dedijer nije autor predmetnog napisa“, već je to „okrivljeni Marović, pa, prema tome, on ne može biti krivično odgovoran za inkriminacije koje su sadržane u tom napisu“.

Sud je takođe konstatovao „da ni u radnjama okrivljenog M. Marovića nema elemenata krivičnog dela klevete“, jer je on samo „citirao tekst iz pomenute knjige okrivljenog V. Dedijera, iznoseći stavove, mišljenja i ocene autora knjige, a ne neke svoje tvrdnje“.

U nastavku razgovora Nešković mi kaže: „Posle rata na jednom zboru u Kragujevcu sam rekao da je Srbija veća nego što je ikada bila, a to se Brozu nije svidelo. Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili da je davala dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji. Bilo je Srbiji pripisano 200.000 hektara više nego što je u stvarnosti, što smo kasnije saznali. Na toj raspravi o otkupu Broz mi je pretio Sibirom iako toga u zapisniku nema. Kad sam nezadovoljan napustio jedan sastanak na kome su me kritikovali, Đilas i Ranković su trčali za mnom da me vrate na sastanak.

Kako je sutradan proslavljan dan Oktobarske revolucije rukovodioci KPJ su prisustvovali toj proslavi u Sovjetskom domu i prilikom susreta Tito mi dobacio: ‘Milo mi je što si se samokritikovao’.

Sticajem okolnosti, ja sam radio i rastao u Partiji samostalno četiri godine i Tito to nije mogao da podnese. Inače, on je meni bio naklonjen verovatno zbog oštrine koju sam pokazivao pri raščišćavanju nekih pitanja unutarpartijske discipline. Kad se postavilo pitanje ko će biti sekretar PK posle Rankovića, Đilas je predlagao Vukmanovića, a Broz se opredelio za mene. Ta neostvarena ambicija Vukmanovića dovela je do kasnijih njegovih napada na moje rukovođenje Partijom u Srbiji. Kad je izbila kriza u Zagrebu između CK Hrvatske i Josipa Kopiniča, Broz je poslao mene da raščistim situaciju, a to nešto govori. Bio sam pozvan na Drugo zasedanje AVNOJ-a, ali nisam otišao.

Posle Petog kongresa KPJ u leto 1948. održan je prošireni Plenum CK KPJ na kome je rešeno da idem iz Srbije za člana Politbiroa, potpredsednika savezne vlade i predsednika Kontrolne komisije. U pauzi plenuma Ranković me sreo u hodniku i kao da se izvinjava saopštio mi da su me morali povući iz Srbije u federaciju jer bi u javnosti bilo upadljivo da povuku samo Rodoljuba Čolakovića. Posle toga, počela je postepena izolacija.

Najpre mi nisu pozivali na sve sednice Politbiroa, a 1950. godine su ukinuli Kontrolnu komisiju. Pokušao sam nešto da radim u Narodnom frontu Jugoslavije gde sam bio sekretar, ali CK nije podržavao ni tu moju aktivnost. Uoči Šestog kongresa KPJ dva-tri puta sam predlagan na Čukarici i skidan sa liste. Na kraju je formirana komisija da ispita moj slučaj. U komisiji su bili: Milovan Đilas, predsednik, i članovi: Aleksandar Ranković, Dušan Petrović Šane i Spasenija Babović.

Kako nisu mogli ništa protiv mene da dokažu, da bi se izvukli iz neprilika predlagao sam im: ‘Osudite me što nisam bio oštar prema IB kao Krcun’. Kad je došao na sednicu komisije, Ranković je pred svima rekao: ‘Ne mogu sebi da oprostim kako sam tebe takvog kakav si pustio da odeš u vrhove Partije. Kao da jedva čekaš da se od nas rastaneš‘.

Isključili su me iz Partije bez čestitog obrazloženja. Posle Šestog kongresa strani novinari pitali su Josipa Broza zašto je otišao Nešković? Odgovorio je: ‘Zato što je više verovao njima nego nama’. A ja bih na to mogao reći da nisam slepo verovao ni jednima ni drugima. Idem kod Pere u ponedeljak da ga pitam šta sve ovo znači oko Oktobarske nagrade i postoji li mogućnost rehabilitacije. Hoću da pišem zahtev za rehabilitaciju Predsedništvu CK Srbije“.

Na kraju sam ga pitao da li je bio na sahrani kumu Rankoviću? Odgovorio je da je bio i da su se pre nekoliko godina sreli u Dubrovniku, pomirili se i družili do njegove smrti. Na pitanje da li je ostavio kakve zabeleške o svom političkom radu, što sam mu sedamdesetih godina savetovao, Nešković kaže da je o tome pitao Slavku, Rankovićevu ženu, i ona mu je potvrdila da je nešto ostalo. Međutim, taj tekst koji je pokazivao i meni odnosi se samo na poslednje dane vlasti i na Četvrti plenum kada su ga udaljili sa vlasti.

KONČAREVA SRPSKA KRIVICA

Nešković potvrđuje da je MK Zagreba pokušao da se odvoji od CK Hrvatske: „U pozadini tog odnosa bio je Vladimir Bakarić, koji je lansirao intrigu da je Rade Končar špijun Gestapoa. Nije Končar pokušao da se odvoji od CK Hrvatske, nego je preko Josipa Kopiniča hteo da prenese Kominterni izveštaj o stanju u KP Hrvatske, u vreme kada nije imao vezu sa Titom. Mislim da su Končara optužili da je nemački špijun zato što je Srbin na mestu sekretara CK Hrvatske.

Vladimir Popović, instruktor CK KPJ u Hrvatskoj, i ja smo saslušali sve članove CK Partije, SKOJ-a i MK Zagreba i predložili smo kazne. Tito je zahtevao da se kazni i Kopinič, ali je Dimitrov odgovorio da je on čovek Kominterne i da to ne činimo.“

Kraj