Topovi gruvaju preko Drine

AVGUST 1914. godine. Vreli letnji dani. Seljaci požnjeli i ovrali pšenicu. Kukuruzi, posle drugog okopavanja, izrasli, na nekim potesima, do u vrh konjanika, prekrivaju velika prostranstva plodne doline Drine, zatvarajući pogled na njeno široko, krivudavo korito. Na požnjevenim njivama, u strnjikama i na pašnjacima, uglavnom u brdovitom delu Jadra, čobani po ceo dan napasaju stoku.

Retko se tih dana mogao videti na njivi ili susresti na putu odrasli muškarac, izuzev staraca. Oni su pre 10-15 dana otišli u svoje jedinice, raspoređene duboko u unutrašnjosti Srbije, u Šumadiji i Pomoravlju, ili „na straži“ na Drini.

Svuda a naročito u selima pored Drine, na granici, napetost i crna slutnja - šta će doneti novi dan? Mnoge seoske porodice, posebno one bez muške glave, još su u nedoumici - poći u „bežaniju“ prema Valjevu, ili se skloniti u šumu, dok Švabe ne prođu.

U toj nedoumici, iznenadila ih je grmljavina topova od Drine.

Austrougarske trupe sa levih obala Drine i Save, počev od 11. avgusta u pet časova po podne, „tukle su artiljerijski pojedine tačke na našoj obali na frontu dugom od Rače do Loznice, a na Savi je tučen Šabac. U isto vreme primećeni su neprijateljski aeroplani koji su izviđali na prostoru Šabac - Loznica i dolinom Jadra. Po ovom, moglo se pretpostaviti da će neprijatelj uskoro preduzeti prelazak preko Drine“, kako je u izveštaju napisao general Živojin Mišić.

I zaista, austrougarska 5. armija - njen 8. i 13. korpus - započela je, u zoru 12. avgusta 1914. godine, forsiranje Drine kod Lešnice i Loznice, a delovi austrougarske 2. armije (4, 7 i 9. korpus), posle žestokog bombardovanja Beograda, Obrenovca i Šapca, krenuli su, u isto vreme, preko Save kod Ade Ciganlije, Šapca i Sremske Mitrovice.

O prvom junačkom otporu na Drini zapisao je u svom Dnevniku kapetan II klase Stevan Ostojić.

„30. VII /12. VIII 1914. godine

U dva sata izjutra dobio sam pismeno naređenje komandanta bataljona da odmah krenem sa četom preko Lešnice u pravcu Pejića ade na desnu obalu Drine, da se na istoj utvrdim za odbranu i ojačam jednu četu trećepozivaca, koja je bila na predstraži, jer će, prema pouzdanom obaveštenju, neprijatelj izvršiti prelaz u šest časova izjutra. Položaj treba braniti do poslednjeg vojnika i dok ne dobijem pismeno naređenje da odstupim. Na desnu obalu Drine stigli smo za 40 minuta, Napravio sam raspored i, kako je zemljište bilo peskovito, iskopali smo rovove za stojeći stav za 15 minuta.

U četiri sata počela je artiljerijska vatra sa neprijateljskih položaja kod Janje. Paljba je trajala do 5 časova. Naša artiljerija je odgovarala preciznom vatrom. U 5 časova i 10 minuta navezla su se četiri čamca na koja smo osuli brzom paljbom. Jedan čamac je otišao niz vodu, a tri su došla do obale, gde smo ih bombama uništili. Zatim je sa njihove strane počela mitraljeska paljba. Njihova artiljerija je prenela vatru na Pejića adu, ali nam nije nanela nikakvu štetu.

Kad je vatra prestala zatišje je trajalo ceo dan. Vojnici su dobijali hranu redovno.

U pet časova popodne došao je na položaj lično komandant bataljona sa pograničnim podnarednikom Milanom Grbićem. Osmatrali su rovove pored obale. Najednom je počela brza puščana paljba. Podnarednik Grbić je ranjen kroz grudi. Odgovorili smo brzom puščanom vatrom.

Komandant mi je usmeno naredio da ni u kom slučaju ne smem napustiti ovaj položaj bez njegovog pismenog naređenja. Predočio mi je da će sigurno u 4 sata po ponoći pokušati da izvrše prelaz, a zatim se vratio na položaj.

U 10 časova uveče počela je dejstvovati protivnička artiljerija preko Isakovića ade u pravcu Donjeg Dobrića. U 11 časova uveče dobio sam pismeno naređenje da se povučem na samu ivicu varoši, zauzmem zgrade ispred varoši i čekam dalje naređenje, jer se protivnik manjim delovima uspeo prebaciti na Isakovića adu. Naređenje sam odmah izvršio, a na položaju su ostala samo stražarska odeljenja.

Dok mi je vojnik raportirao otpočela je puščana paljba iz kukuruza na nekih 100 metara od nas. Borba je trajala 15 minuta, a zatim su izvršili juriš u jačini dva voda. Kad sam video da je protivnik slabiji naredio sam kontrajuriš i odbacio protivnika do same reke Drine. Zarobio sam jednog podnarednika i osam redova i vratio se na prvobitni položaj ispred varošice. Zarobljenike sam predao podnaredniku Živojinu Petroviću i još trojici redova da ih sprovedu.

Na Pejića adi vodila se ogorčena borba. Čula se artiljerijska, mitraljeska i puščana paljba. U tom trenutku dotrčao je ordonans sa pismenim naređenjem da se povučemo na Markovića zabran. Odmah sam naredio četvrtom vodu da preuzme zaštitnicu, a sa ostala tri voda počeo povlačenje. Protivnik je odmah krenuo za nama, a četvrti vod ga je zadržavao, dok se nismo dohvatili položaja. U to je stigao i komandir četvrtog voda poručnik Grujičić, i raportirao da mu je poginulo 18 vojnika a 12 ranjeno.

Kako se protivnik zadržao u varoši radi pljačke imali smo dovoljno vremena da se spremimo za odbranu...“

Kada su posle borbi na Drini, glavne namere neprijatelja postale jasnije, srpska Vrhovna komanda - odstupajući od početnog operativnog plana, ali i dalje uviđajući važnost severnog fronta - već 12. avgusta naredila je:

Druga armiji da se postepeno prebaci na front Obrenovac - Šabac, a Šumadijska divizija prvog poziva uputi preko Koceljeva ka Šapcu, radi likvidiranja neprijateljskog mostobrana;

Prva armiji da uputi Konjičku diviziju u Ub u sastav 2. armije, a glavne snage prikupi na liniji Aranđelovac - Lazarevac;

Užičkoj vojsci da pređe u ofanzivu u pravcu Višegrada;

Trećoj armiji, koja se našla na pravcu glavnog udara, da svim snagama uspori neprijateljevo napredovanje...

Bile su to natčovečanske borbe na život i smrt. I neravnopravne - na nekim delovima fronta sedam srpskih bataljona odupiralo se napadima šest austrougarskih pukova.

Dobivši, u toku noći 14/15. avgusta, potpune izveštaje o stanju na frontu srpske 3. armije, načelnik Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik konačno se uverio da glavnina austrougarskih trupa nadire dolinom Jadra ka Valjevu. Odmah je doneo odluku da 2. armija, pod komandom generala Stepe Stepanovića, izvede marš-manevar preko sela Koceljeva ka Tekerišu, „radi energičnog udara u levi bok neprijateljevih snaga, koje su od Loznice i Lešnice, dolinom Jadra nadirale ka Valjevu“.

Prethodno, u cilju obezbeđenja svog desnog boka i „raščišćavanja situacije u Mačvi na prostoru Šabac - Lešnica“, Konjičku diviziju iz sastava Prve armije uputio je u Mačvu, a Šumadijsku diviziju prvog poziva prema Šapcu, sa zadatkom da ga zauzme. Ukoliko u tome ne uspe, da uporno brani pravac prema Koceljevi. Po toj naredbi, Prva armija ostala je u strategijskoj rezervi.

(Nastaviće se)