Umor slama konje i vojnike

GENERAL Poćorek, nezadovoljan sporim napredovanjem svojih trupa, odlučio je da ovlada Cerom. Po njegovoj zamisli 9. divizija trebalo je da 15. avgusta bude u Tekerišu. Ujutro rano 15. avgusta krenuo je 28. praški puk iz 21. divizije, kao čelni, grebenom Cera. Po velikoj žegi i bez vode, puk je za osam sati prevalio samo pet kilometara.

Tokom 15. avgusta austrougarska 5. armija nastavila je napredovanje ka Valjevu: njen 13. korpus desnom obalom Jadra ka Zavlaci i Krupnju, 8. korpus u tri kolone - 9. divizija dolinom reke Lešnice i grebenom Iverka, a 21. landverska divizija grebenom Cera prema selu Tekerišu.

Nijedna kolona, zaustavljena snažnim otporom srpske 3. armije, nije uspela u potpunosti da izvrši zadatke određene za 15. avgust.

Do mraka tog dana austrougarska 5. armija izbila je: levom kolonom 21. landverske divizije severnom padinom Cera do sela Grušića, a desnom kolonom glavnim grebenom Cera do Skakališta; 9. divizija dolinom Lešnice do sela Miline, čija je pobočnica zauzela Popov parlog i ugrozila desni bok 3. srpske armije; 36. divizija dolinom Jadra do sela Brezjaka; 11. i 13. brigada do Grnčarskog groblja; 42. divizija do Krupnja...

Delovi srpske 3. armije, žilavo braneći svaku stopu zemlje, povlačili su se ispred nadmoćnijih austrougarskih snaga.

Srpska 2. armija, izvršavajući naredbu Vrhovne komande, hitala je na svoje nove položaje, dok je Šumadijska divizija prvog poziva pod komandom pukovnika Stevana Hadžića pošla prema Šapcu. Konjička divizija pod komandom pukovnika Branka Jovanovića kasom je jurila u Mačvu, Cerska udarna grupa, sastavljena od Kombinovane divizije pod komandom generala Mihiala Rašića, Moravske divizije prvog poziva pod komandom generala Ilije Gojkovića, i ostalih armijskih delova, izvela je brz marš-manevar u pravcu Cera.

Kombinovana divizija krenula je 15. avgusta u tri sata noću usiljenim maršem od Velikog Bošnjaka prema Tekerišu, a Moravska divizija prvog poziva od Koceljeve dolinom Tamnave, takođe, ka Tekerišu, da bi odmah produžila ka grebenu Iverka i tako udarila u levi bok neprijatelja koji je nastupao dolinom Jadra.

„... Prašnjavi i oznojeni vojnici i konji... Sve je nosilo na sebi pečat krajnjeg zamora, iscrpljenosti i žeđi - zapisao je u svoj dnevnik Jevrem P. Topalović.

- Konji sa oklembešenim glavama i tupim pogledom vukli su brekćući teška oruđa; vozari ih terahu ravnomernim, mehaničkim pokretima listova i lenjim opomenama. Posluga ulepljena od znoja i prašine sa ispucalim od žeđi usnama, sa zabačenim šajkačama, koračala je pored vodova onim poznatim, karakterističnim korakom srpskog seljaka, kojim on prelazi neverovatan broj kilometara bez zamora, sumorno-ravnodušnog čoveka sviknutoga na tegobe. Pored ostalih odlika i u tome leži veličina našeg seljaka.“

Uočivši važnost Cera u ovim operacijama, komandant 2. armije general Stepa Stepanović odlučio je da po svaku cenu, i što pre, ovlada grebenom ove planine:

„Sa divizijom forsirati marš i što pre, po mogućnosti još noćas, zauzeti Kosanin grad (najviši vrh Cera) - naređivao je Stepa Stepanović komandantu Kombinovane divizije, jer, od zauzeća tog grada zavisi celokupna operacija, a to će biti od velikog značaja i za sledeće naše operacije“.

Kombinovana divizija, iako premorena forsiranim višečasovnim maršem od preko 40 kilometara, približavala se, bez predaha, istočnim padinama Cera. Njen 2. prekobrojni puk bio je u prethodnici i kad je izbio na najvišu tačku istočnog prevoja skrenuo je s puta i po ranije dobijenoj naredbi pohitao s jednom poljskom baterijom ka Trojanovom gradu - krajnjem i najvišem vrhu istočnog grebena planine.

U smiraj dana, zbog velike provale oblaka, oluje i grmljavine, smrklo se već oko 19 časova.

„Bila je već noć - sećao se docnije major Jevrem P. Topalović - otpoče pljusak, praćen vulkanskom grmljavinom i sevanjem munja. Voda se slivala sa svih strana, blato i kiša, koja se kao sa nekom pakošću sručila na premorenu trupu, jak vetar oteža kretanje artiljerije po brdovitom terenu i rđavom putu. Noć teška i tamna spusti se na zemlju i svojim neprobojnim platnom zaogrnu napaćene ljude i stoku. Prst pred okom se nije video. Put nepoznat, blatnjav, stoka premorena, pljusak...

Samo disciplina i duboko osećanje važnosti ovoga pokreta slomiše pobesnelu prirodu, koja kao da se bila zaverila da ispreči svaku moguću preponu pobedniku sa Kumanova i Bregalnice. Osećaj dužnosti, kao da se preneo od ljudi na stoku: konji se naslanjahu jedan na drugog i složno zapinjahu, i gde ove blagorodne životinje ne mogahu da izvuku teški voz, tu tobdžije i pešaci (stari ‘saveznici’) složno gurahu. Sa strane vozova pešaci su išli i pazili da se voz ne surva u ambis. Pravac je bio obeležen slepim fenjerima. Nastupalo se polako, tiho, ali pouzdano.

Posle nekoliko časova bura se utiša i spazismo vatre u pravcu Cera, i prva pomisao bila je: to su naši! Ovu prijatnu zabludu razbiše plotuni i puškaranje, a vatre se namah pogasiše. Osetivši neprijatelja prethodnica sa baterijom, kad je dospela do Parloga, zastade.

Tu dođe i komandant VI prekobrojnog puka i saopšti komandantu prethodnice naređenje divizijsko: da ima još te noći da izbije na Cer, pošto-poto.

U razgovoru ih prekide komordžija Mita iz mitraljeskog odeljenja II prekobrojnog puka, koji zadihan i usplahiren raportira:

G. majore, evo ih - Švabe!

‘Gde - upita ga komandant VI prekobrojnog puka.

‘Eno ih, tu, na 200 koraka od vas’ - i pokaza rukom desno.

Upitan da objasni, otkuda zna da su tu Švabe, vojnik ispriča:

‘Zastao sam od odeljenja, da pijem vode, pa idući u pravcu u kome sam ostavio odeljenje, spazim vatre kraj puta, uputim se tamo, ali se vatre već gasile, priđem tom mestu i opazim ljude koji potrbuške spavaju a konje privezali za drveće. Povikah: je li bre, jel’ to mitraljesko odeljenje II puka? Oni ćute. Ja ponovih pitanje dva-tri puta, dok se jedan ne promeškolji i prodžamrlja nešto i poznah po govoru da nije naš vojnik već - Švaba!’

Patrola, poslata u proveru, potvrdila je da su tu, u neposrednoj blizini, austrijski konjanici na spavanju.

Odmah bi naređeno jednom vodu da izvrši prepad i seču. Rezultat je bio da se sutradan na južnoj padini Cera, a pored puta Tekeriš - Šabac mogla videti jedna poljana pokrivena neprijateljskim leševima, razbacanim oružjem i bojnom spremom...“

(Nastaviće se)