Otpisani čitavi pukovi

ŠTETA je što haotično stanje u redovima austrougarske 5. armije nije u potpunosti iskorišćeno da joj se nanese katastrofalan poraz od koga se ne bi brzo oporavila. Jer, da su, po ideji generala Stepe Stepanovića, koju iz opreza nije prihvatila Vrhovna komanda, Timočka divizija prvog poziva i Konjička divizija, paralelno sa Cerskom udarnom grupom, gonile neprijatelja severnim padinama Cera verovatno bi pre njega izbile na Drinu, sprečile mu odstupnicu i prinudile na predaju.

Izostalo je i slično paralelno i energično gonjenje na levom krilu fronta, na sektoru srpske 3. armije, što je omogućilo trupama austrougarskog 13. korpusa da se, bez uznemiravanja, u noći 19/20. avgusta, povuku preko Drine kod Loznice.

Moravska divizija prvog poziva, držeći se grebena Iverka, propustila je priliku da dejstvom u dolini Jadra preseče odstupnicu austrougarskoj 36. diviziji i nanese joj velike gubitke.

Timočka divizija prvog poziva, bez jednog puka, upućena je 19. avgusta u pomoć 3. armiji, ali, kad je posle marša u noći 19/20. avgusta stigla na položaje na liniji Marjanovića vis - Donja Badanja neprijatelja tamo više nije bilo. Povukao se.

Noću 19/20. avgusta i poslednji delovi austrougarske vojske probijali su se, bez većih teškoća, preko Drine: 9. divizija kod Janje, ostaci 21. landverske divizije kod Samurovića ade i Amajlija, 36. divizija i 11. brigada kod sela Batra, 42. divizija kod Šepka i 13. brigada kod Kozluka (21. avgusta).

Još dva-tri dana, do 24. avgusta, na tlu Srbije, u rejonu Šapca, zadržale su se jedino trupe austrougarskog 4. korpusa iz sastava 2. armije, navodno, na insistiranje načelnika štaba austrougarske Vrhovne komande generala Konrada fon Hecendorfa koji je „iz političkih razloga želeo da pretrpeli poraz maskira držanjem izvesnog dela srpske teritorije“. U Šapcu se zadržala samo 29. divizija s kojom su vođene borbe do 24. avgusta, kada je proteran i poslednji austrougarski vojnik sa teritorije Srbije.

U borbi na Ceru i na drugim položajima na ovom frontu, sredinom avgusta 1914. godine, neprijatelj je imao ogromne gubitke.

„... Čitavi su mu pukovi uništeni... Ogranci Iverka i Cera pritisnuti su gomilama neprijateljskih leševa. Broj zarobljenika koji se još jednako prikuplja, takođe je veliki...“, napisao je u svom izveštaju pomoćnik načelnika štaba srpske Vrhovne komande, general Živojin Mišić 11. avgusta (24. po novom) 1914.

Austrougarska vojska je, prema sopstvenom priznanju, izgubila (poginulo ili ranjeno) oko 23.000, od čega je oko 4.500 vojnika zarobljeno. U svom povlačenju neprijatelj je srpskim trupama ostavio znatan ratni plen: preko 50 topova i haubica, 105 municijskih kara, tri poljske bolnice, jednu sanitetsku kolonu, dosta telegrafskog materijala, mnogo pušaka, alata, veliki broj konja, šest vagona hrane, sedam poljskih kuhinja, jedan aeroplan.

Srpska vojska je u ovim borbama izgubila 259 oficira i 16.045 vojnika i podoficira, od kojih je poginulo 54 oficira i 2.053 podoficira i vojnika, a ranjeno 194 oficira i 11.325 podoficira i vojnika; nestalo je 11 oficira i 2.667 vojnika i podoficira. Samo srpska 2. armija u ovoj bici izgubila je 150 oficira i 8.318 podoficira i vojnika izbačenih iz stroja, a u okviru nje Kombinovana divizija izgubila je 3.145 vojnika, podoficira i oficira.

Vojvoda Radomir Putnik:

„... Naše trupe su 17, 18. i 19. avgusta pristigle i preduzele snažnu ofanzivu jačom snagom preko Cera. Već 18. avgusta predveče, prema velikim neprijateljevim gubicima i prema sjajnim uspesima pojedinih naših jedinica, osetilo se da neprijatelj malaksava i da se njegovi izgledi na uspeh sve više smanjuju.

Pobeda je izvojevana 19. avgusta. Neprijatelj je bio razbijen i povlačio se na celom frontu. Ovo povlačenje se kod pojedinih kolona pretvorilo u pravo bekstvo. Naše trupe su 20. i 21. avgusta gonile neprijatelja koji se neprestano povlačio u neredu, ostavljajući za sobom topove, municiju, poljske bolnice, slagališta hrane...

Neprijatelj je imao ogromne gubitke. Ogranci Cera i Iverka prekriveni su njegovim leševima. Broj zarobljenika, koji se još jednako prikuplja, takođe je veliki.

U svom povlačenju neprijatelj nam je ostavio znatan ratni plen: preko 50 topova i haubica, 86 municijskih kola, 3 poljske bolnice, 1 sanitetsku kolonu, dosta telegrafskog materijala, pionirskog alata, veliki broj konja i komorskih kola, 6 vagona hrane, 7 poljskih kuhinja itd.“

Vojvoda Stepa Stepanović:

„Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su ona mesta koja je svojom poganom nogom oskrnavio...

Najveći teret bitke ponela je Kombinovana divizija, a najveću slavu dobili su oni njeni gorostasni junaci koji 3. (16) ovog meseca - prvog dana bitke pred zoru - onako silno udariše na Ceru neprijatelja po čelu i tim ga udarcem toliko zbuniše, da uneše strah i trepet u njegove redove...

Bitka je počela 3. (16) ovog meseca (i trajala četiri dana) na sveto Preobraženje - onoga dana, kada su austrijski đenerali po svom obećanju, trebali predati bečkom ćesaru Valjevo - pobeda je konačno dobijena 7, 8. i 9. (20, 21. i 22) avgusta, kada su pobedonosne trupe ove armije gonile pobeđenog i posramljenog neprijatelja i kosile njegove redove gde god su stigle, zarobljavajući ga i pleneći mu oružje i spremu. Danas 9. (22) avgusta to je gonjenje završeno prebacivanjem i poslednjih neprijateljskih ostataka preko Drine...

U ime otadžbine i naroda srpskog, ja koji sam imao sreću da komandujem u ovoj bici, izjavljujem svoju najdublju zahvalnost junacima 2. armije, junacima koji izvojevaše ovu slavnu pobedu i prognaše neprijatelja iz otadžbine, kiteći svoje zastave slavom koja će sijati dok srpstva traje.

Pozivam junake Druge armije da svi zajedno uzviknemo: Slava cerskim i iveračkim junacima“

Ni neprijatelj nije štedeo reči hvale o vojničkim vrlinama srpskih ratnika sa Cera. Austrougarski general Alfred Kraus, komandant korpusa u Cerskoj i Kolubarskoj bici, u svome delu „Uzroci našeg poraza“:

„... Ja sam smatrao i smatram ih (Srbe) još kao vojnički najjače od naših neprijatelja. S malim zadovoljni, vešti da se snađu, lukavi, izvanredno pokretljivi, vrlo dobro vođeni, raspaljeni za borbu mržnjom i oduševljenjem, oni na naše trupe ostavljaju jači utisak od Rusa, Rumuna i Italijana“.

Feldmaršal-lajtant Šen:

„... Tom našem nadiranju ubrzo je neprijatelj - Šumadijska divizija preprečila put. Ljudi te divizije, koja nam se odupre, bili su pravi uzorni i neuporedivi vojnici. Iako su oni već po treći put u ratu za poslednje tri godine, ipak im po hrabrosti i junaštvu ne beše ravan nijedan od naših mnogobrojnih neprijatelja...“

Nastaviće se)