Pocerina zavijena u crno

O zločinima austrougarskih vojnika postoje mnoga svedočanstva: izveštaji srpskih oficira sa mesta događaja, članci iz novina, izjave zarobljenika, građana...

Poručnik Dragiša Stojanović, komandir druge čete, prvog bataljona, 13. pešadijskog puka izveštavao je 9/22. avgusta 1914:

„7. i 8. avgusta, kao komandir istaknutih stražarskih mesta obišao sam selo Culjković i okolinu. U jednoj jaruzi video sam, natrpane jedne preko drugih, unakažene bajonetima i izbušene zrnima, 25 dečaka od 12 do 16 godina i dva starca preko 60 godina. Ispitujući jednu kuću našao sam dve mrtve žene. Njihovi leševi su bili izrešetani zrnima. U drugoj kući ležala je stara žena ubijena sa svojom ćerkom. Pored ugašenog ognjišta beše jedan starac sav u krvavim ranama od bajoneta. Umirući i trzajući se reče mi: „Ja ne znam kako sam još živ. Od pre tri dana ja sam ovde, gledajući moju ženu i moje dete mrtve. Pošto su nas nagrdili, kukavice su pobegli“.

„U jednom dvorištu, nastavlja poručnik, našao sam mališana od četiri godine koga su tamo bacili pošto su ga ubili. Njegovo telo behu iskidali psi. Pored njega ležaše gola mlada žena, između čijih nogu beše metnuto njeno zaklano odojče.

Izvan sela nađoh dva starca ubijena, pred vratima jedne kućice. Seljaci mi pričahu da su Austrijanci poveli u svoj logor sve stanovnike oba pola i decu, i da su im naredili da viču: ‘Živela dobra austrijska vojska, živeo car Franc Josif!’ i svi oni koji su odbili, bili su na mestu puškarani. U jednoj kući nađoh staricu i njenih šest ćeri. Četiri od njih, kao i mati, behu ubijene, jedna ranjena je uspela pobeći. Ja sam se susreo sa ovim dvema preživelima. Celog dana, ranjene žene i deca su dolazili i tražili lekarsku pomoć“.

Kapetan Stevan Burmazović, komandir 3. čete, 1. bataljona 13. pešadijskog puka drugog poziva, izveštavao je pod 17/30. avgustom da je on lično video u selu Bogosavcu ubijenu celu porodicu od osam članova. Pred jednom pojatom ležao je starac. U dvorištu jedne kuće video je leš čoveka između četrdeset i pedeset godina. Drugi se nalazio na putu ispred kuće. Malo dalje video je dvoje u smrtnim mukama. Jedna žena mu rekla da su to bili brat i sestra, i da su ubijeni zajedno. U jednoj kući bilo je ubijeno četvoro dece od osam do petnaest godina.

Pukovnik Đura Đokić, komandant 20. pešadijskog puka prvog poziva, izveštavao je pod 13/26. avgustom: „Na jednoj livadi, u blizini potoka na levoj obali reke Jadra, neposredno ispod mehane u Krivaji (Krivajici) video sam... grupe dece, devojaka, žena i ljudi (svega 15) ležali su mrtvi, vezani jedni za druge preko ruku. Većina je bila ubijena bajonetima...

Na osnovu popisa žrtava, izvršenog neposredno posle rata, samo u srezovima: jadarskom, pocerskom i mačvanskom ubijeno je 1.253 lica, među kojima 288 žena, dece od 1 do 10 godina 77, a od 11 do 15. godina 62.

Zločini su izvršeni najčešće divljački i svirepo. Po svedočenju dr Rajsa, ‘žrtve su bivale unakažene pre ili posle smrti’. Kaže da je snimio sledeće načine ubijanja i unakažavanja: ‘žrtve puškarane, ubijane, zaklane nožem, silovane pa ubijene, zatrpane kamenjem, obešene, premlaćene kundacima ili batinama, rasporene nožem, žive spaljene; žrtve koje su imale odsečene ili istrgnute noge ili ruke, odsečene uši ili noge, izvađene oči, odsečene sise, kožu isečenu na kaiše ili meso odvojeno, naposletku, jedno žensko dete od tri meseca bačeno svinjama’“.

Dopisnik pariskog „Žurnala“ Anri Barbis, navodi:

„Prinuđen sam da žigošem strahovita varvarstva austrougarskih trupa. Da nisam svojim očima gledao njihova nedela i da nisam fotografisao njihove žrtve, ne bih verovao u zločine... Za sada su njihovi ranjenici smešteni zajedno sa Srbima po srpskim bolnicama, neguju ih isto tako kao i Srbe...

... Na ulasku u selo Maove jedan starac leži premlaćen. Još deset mladih stanovnika ubijeno je, 12 domova je u plamenu... U selu Grušiću zaklano je 20 seljaka, mnogima su oči iskopane.

Fotografisao sam devojčicu od šest godina, koja je umrla od rana nanetih bajonetom i jednu lepu devojku iz Gornje Vranjene, kojoj je mali trbuh proboden bajonetom...“

O pokoljima u selima Pocerine i Jadra Stevan Jakovljević u „Srpskoj trilogiji“ piše:

„Pokraj puta bila je koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana. Detinje ruke su bile krvave i zgrčene... Na svim stranama videli su se tragovi borbe i pustoši. U nemoćnom besu neprijatelj je ubijao nejač, rušio kuće, palio hramove. Svet zanemeo od straha, stoji skrštenih ruku nad svojim jadima, uzdiše...“

U selu Koreniti kod jednog izvora austrougarski vojnici ubili su Milisava Petrovića, mladića od 16 godina, neku Gospavu, kod njene kuće, kad je rekla da je njen muž u komitama, Jovana Ignjatovića i šumara Boju Jankovića, starca Vasu Jovića. U Terzića mali Švabe su streljale oko 30 stanovnika, većinom žena, dece i staraca. Ravnica u Srednjoj mali bila je prekrivena leševima. Po nekoliko dana mrtve nije imao ko da sahrani.

O zločinima je pisao 20. avgusta 1914. godine, i „Ratni presbiro“: „Na Iver planini (Iverku) četvoricu seljaka su vezali, oči im iskopali i maramama povezali. U najvećim mukama oni su dočekali našu vojsku. Iz Jarebica četiri devojke, najlepše u selu, privezali za plast sena pa zapalili. Od Zavlake do Tršića 12 devojaka deflorisano. U jarebičkoj crkvi, koja je spolja sva izrešetana kuršumima, Austrijanci su ručali za časnom trpezom i uveli su konje da opogane amvon. Ikone su proboli bajonetom. Bunare oko crkve zatrovali“.

Samo po zabeleškama dr Arčibalda Rajsa, tokom borbi na Ceru, u selima Jadra, Rađevine, Pocerine i Mačve i varošima Šapcu, Loznici, Krupnju i Ljuboviji streljano je ili obešeno, odvedeno u ropstvo ili nestalo 3.340 civilnih lica.

Razoreno je, spaljeno ili oštećeno 3.926 kuća, upropašćene mnoge zgrade, pogažena letina, zaklana ili oterana stoka.

Kraj