Otrov iz sestrine kuhinje!

NEMAČKI publicist Hans Pfajfer u knjizi „Tragovi mrtvih“ opisao je nekoliko konkretnih slučajeva nasilne smrti, ukazujući na neophodnost saradnje kriminalistike i sudske medicine u otkrivanju i kažnjavanju vinovnika. Istražna praksa potvrđuje da nema takvih zločina koji iza sebe ne ostavljaju nikakve tragove, a zadatak istrage je da otkrije trag, pronađe krivca i natera ga da progovori.

Nemoguće je i zamisliti bolji dekor za ubistvo, od onog u belgijskom zamku Bitremon. Močvarni kraj, s mnoštvom brestova i topola oko njega, niska široka fasada zamka s uskim mračnim prozorima, malim kulama, krunskim krstovima i zastavama - tako je izgledalo mesto događaja u toj zaista sumanutoj priči.

Jednog novembarskog dana 1850. godine Gistav Funije, koji je živeo od očevog nasledstva, posetio je svoju sestru Lidu u zamku Bitremon.

Lida je već sedam godina bila udata za vlasnika Bitremona, grofa Ipolita de Bokarmea. Kćer apotekara, videla je u braku s grofom ispunjenje svojih maštanja. Zista se retko dešavalo da devojka iz obične građanske porodice ostvari tako dobru partiju i pripadne plemićkom staležu. Ona tada nije posumnjala da je grofa zanimalo samo njeno imovinsko stanje kako bi obnovio svoje posrnulo domaćinstvo.

Bokarme je bio nedruželjubiv, osoran i veoma naprasit čovek. Jedva je umeo da čita i piše. U Americi je nekoliko godina vodio život lutalice, a po povratku se zadržao u zamku Bitremon.

Oko 20. novembra, u Bitremon je doputovao grofov šurak. Gistav Funije je želeo da saopšti sestri i njenom mužu da će se uskoro oženiti. Još u proleće je izvestio svoju sestru da je kupio zamak od jedne osiromašene plemićke porodice i da se verio s vlasnicom zamka.

Gistav nije mogao ni da pretpostavi kakvu će reakciju izazvati vešću o svojoj ženidbi. U to vreme Gistav Funije je sačuvao veći deo očevog nasledstva. Ako se on oženi, Lida će biti lišena mogućnosti da postane naslednik svoga brata.

Nada da će brzo postati naslednica brata nije bila bez osnova. Gistav je bio veoma bolestan. Posle amputacije kolenice, njegovo zdravlje se pogoršalo, a planovi Gistava o skoroj ženidbi ugrozili su nade supružnika Bokarme na nasledstvo.

Oko podneva 20. novembra Emerans Brikor, grofičina sobarica, videla je kada se kočija s Gistavom približila zamku. Bledolik, mlađi čovek crne kose i brkova s naporom se izvlačio iz kočije oslanjajući se na štake.

Kada je ručak bio spreman, Emerans se iznenadila što je posluga nosila hranu u predsoblje trpezarije. Tamo je grofica lično preuzela jela i odnela u trpezariju. Deca, koja su oduvek obedovala zajedno sa roditeljima, ovog puta morala su da se zadovolje da jedu u kuhinji.

Nije prošlo ni pola sata kad je Emerans čula potmuo udarac iz trpezarije i posle toga očajnički krik iz koga su usledile nekakve nerazgovetne reči. Kada je požurila prema trpezariji, odatle je izašla grofica, viknuvši: „Brzo tople vode, Gistav umire!“

Emerans je u trpezariji videla Gistava kako leži na podu. Mladi čovek bio je već nepomičan.

Grof Bokarme se preznojavao teško dišući. Prišao je posudi s vodom i započeo da pere ruke, sve u krvavim ogrebotinama. Bokarme je zahtevao od Emerans da pozove kočijaša Žila.

Čim se Žil pojavio, grof je tražio da donese iz podruma vinsko sirće. Posle toga, Žil je svukao već umrlog Gistava do gola sipajući mu u usta sirće, čašu za čašom. Na kraju, Bokarme je zahtevao da Žil prelije celo telo sirćetom.

Emerans se još više užasnula, kada je po naredbi grofa, Žil preneo leš u njenu sobu i položio ga u njenu postelju. Ona nije imala snage i smelosti da se usprotivi.

Prisustvo mrtvaca, uz to njegovo nagriženo lice, prinudili su Emerans da napusti svoj sobičak.

Celu noć grof i njegova žena bili su zauzeti poslom oko uništavanja tragova u trpezariji. Prali su drveni pod i nožem grebali široke podne daske. Grofica je odnela bratovu odeću u perionicu i bacila je u ključalu vodu za pranje.

Sabravši svu hrabrost, Emerans je narednog dana pošla svešteniku, da mu sve ispriča i pita šta da radi. U to je stigao poštonoša iz Turnea saopštavajući da će sutra u zamak Bitremon stići islednik za strašna događanja u zamku.

Islednik Hjugeber pojavio se 22. novembra s nekoliko žandarma i tri lekara. U početku, on je ušao u zamak sam. I pored svega nije uspeo da razgovara s grofom. Kada je video unakaženo lice Gistava shvatio je da je posredi zločin. Ovo Hjugeberovo ubeđenje se još više potvrdilo, kada se konačno pojavio grof i islednik video njegove ranjene ruke. Odmah je pozvao u zamak lekare da izvrše uviđaj. Lekari su povrdili da je Gistav umro neprirodnom smrću. Njegovo lice, usta, jednjak i želudac bili su tako snažno ispečeni da su pretpostavili da je u pitanju trovanje sonom kiselinom.

Islednik je odlučio da se izvrši toksikološki pregled leša. Uzeti su svi delovi organa neophodni za analizu i već iste večeri, Hjugeber je materijal dostavio u Brisel. On se setio da je u vojnoj školi radio 37-godišnji hemičar Žan-Servez Stas, koji je postao čuven po svojim naučnim dostignućima.

Stas je već tada imao veliki autoritet među specijalistima. Koristeći se finansijskom pomoći književnika Dime on se učio u Parizu kod Orvila i drugih veličina, a zahvaljujući neumornom radu opremio je sopstvenu laboratoriju.

Kada je Hjugeber dostavio povađene delove organa, saopštio je Stasu da lekari veruju da se radi o trovanju sonom kiselinom.

Docnije, Stas je ispričao o svojim ispitivanjima i zato se danas pouzdano zna kako su se etapno izvodila toksikološka istraživanja zločina i kako je Stas došao do otkrića.

Već na početku, on je uspeo da dokaže da opekotine na lešu Gistava ne potiču od sone kiseline. Obratio je pažnju na miris sirćeta, a Hjugeber mu je kazao da je u usta mrtvog Gistava ulivena veća količina vinskog sirćeta. Stas je smatrao da vinsko sirće nije bilo u stanju da tako duboko razori tkivo. On je verovao da je postojan miris sirćeta trebalo samo da zamaskira drugi otrov.

S tom pretpostavkom je i pristupio istraživanju.

Metodom destilacije i filtriranja sadržaja u želucu i crevima dobijen je gust ekstrakt koji je održavao miris sirćeta. Kod jedne probe ovog, Stas je dodao rastvor kalijuma i neočekivano, miris se izmenio. To je bio, kako se sećao Stas, miris mišijeg urina.

Tog momenta iznenađeni Stas je prekinuo rad. Ako je on, zaista otkrio alkalois, to je značilo da je došao do značajnog otkrića - uspeo je da dokaže da je u telu ubijenog prisutan organski biljni otrov. To do tada nije nikome uspelo. Da li se zaista radilo o takvom otrovnom alkaloidu?

(Nastaviće se)