Milioner na samrtnom odru

VILA milionera Antonija Tesardija nalazila se na periferiji grada Tampika, tamo gde se brda spuštaju u Meksikanski zaliv. Običan letnji dan 1947. godine. S mora je duvao laki povetarac, ali ni on nije mogao da ohladi žegu podnevnog sunca. Pedesetpetogodišnji Tesardi se odmarao u baštenskom ležaju. Osećao se mlitavo, tromo i iscrpljeno... Izgubio je odavno želju da se suprotstavi stanju u kome se našao.

Kada je bolest započela, Teksašanin, pun životne radosti, još se odupirao, nastojeći da iz kuće rukovodi poslovima svoje firme. Pošto je apatija iz dana u dan bivala sve veća odlagao je sve što je do tada bilo važno - firmu, berzanske kurseve, novac... „Za nekoliko nedelja“, razmišljao je, „tako ću biti bolestan, kao nikada pre...“

Čuo je korake i podigao glavu. Bila je to Lučina, njegova žena. Prišla je i poljubila ga u čelo.

„Javio se telefonom doktor Alvares i poručio da se sprema da dođe. Želela bih da prisustvujem pregledu. Požurila sam ga posle tvog jučerašnjeg napada groznice.“

Tesardi je samo klimnuo glavom.

Dok se udaljavala, Tesardi je pratio očima. „Jadna Lučina“, mislio je. „Ima svega trideset dve godine i tako bolesnog muža.“ No, možda to nju ne tišti. Toliko je sebe zakopala u laboratoriju, da pokatkad, čini se, voli svoje posude, aparate i eksperimente više nego njega.

Tesardi je to znao otkad se oženio fizičarkom Lučinom Alvarado, mlađom dvadeset tri godine. Ona nije tražila od života kao ostale žene meksikanskih milionera: šetnje na raskošnim jahtama, večerinke, balove, flert, putovanja, besposličenje. U njoj je bilo usađeno nešto što je njemu bilo tuđe i on to nije zato manje odobravao: odlučno stremljenje uspehu. Lučina je specijalizovala atomsku fiziku i upotpunjavala svoje znanje sopstvenim istraživanjima. Imala je dobre veze s vodećim naučnicima američke atomske industrije.

Lučina se posle kraćeg vremena vratila u pratnji njihovog domaćeg lekara Alvaresa. Tesardi se pridigao hvatajući se za stranice ležaja. Alvares je zabrinuto klimao glavom i merio don Antoniju puls. Izbrojao je 110 otkucaja. Baratajući stetoskopom, uočio je na grudima bolesnika nekoliko ljubičastih pega, kakve još nikada nije video. Nije znao kako i čime da objasni njihovu pojavu. Primetio je i da se Tesardijeva kosa proredila. Upitao je ima li i dalje proliv s krvlju? „Nije se stišalo“, utučeno je odgovorio Tesardi.

„Šta da vam kažem, don Antonio, biološki pregled je sigurno potvrdio: ovo nije dizenterija.“

„A šta je onda?“, upitao je Tesardi.

„To tek treba da utvrdimo.“

„A groznica? Odakle groznica? I krvava stolica? I opadanje kose?“

„Ne mogu više ništa da učinim. Predlažem da vas pregleda više specijalista. Odmah ćemo utvrditi uzrok bolesti?“

„Potpuno sam saglasan“, progunđao je Tesardi.

Alvares se naklonio i pogledom molio Lučinu da ga isprati. Dok su zajedno išli prema vratima, rekao je da ga najviše brine protivrečnost pojedinih simptoma bolesti, da svojim znanjem ne može da pomogne don Antoniju. Zato insistira da pozove specijaliste.

Lučina je bila istog mišljenja i zahvalila je Alvaresu na predlogu. Vratila se mužu koji je spavao i nežno ga budila.

„Antonio“, kazala je, „ti danas nisi ništa jeo.“

Tesardi nije želeo da jede.

„Samo malo, Antonio. Malo tosta, parče hladnog mesa, čašu pomorandžinog soka.“

„Ali proliv!“, odupirao se on.

„Znaš i sam da ne zavisi od toga šta ćeš jesti: ovseni sok, povrće ili meso.“ Ona je strpljivo ponavljala, kao da je razgovarala s malim detetom: „Mi smo sve probali, Antonio.“

Naredne nedelje nekoliko specijalista trčkaralo je oko smrtno bolesnog milionera. Čak pri najstrožoj dijeti želudac bolesnog Tesardija nije ništa mogao da zadrži od hrane. Iznemoglost je poprimila dozu potpune apatičnosti.

Trinaestu nedelju od bolesti Tesardi je neočekivano izjavio da se prvi put oseća bolje, skoro sasvim dobro. Sledećeg dana on je umro.

Tesardi je imao kćer iz prvog braka. Kada je saznala da maćeha treba da nasledi veći deo očevog bogatstva odlučila je da to spreči. Otišla je u policiju i izjavila da je Lučina ubila njenog oca, verovatno otrovala. Moguće je da je u to umešan i neki muškarac. Bila je ubeđena da je maćeha nastojala da postane vlasnica velikog nasledstva.

Antonijeva kćer je imala dovoljan uticaj i ugled da organizuje ekshumaciju i sudsko-medicinsko veštačenje. Na dobro očuvanom lešu eksperti su utvrdili da njen otac nije zadobio nikakve telesne povrede, nisu pronađeni ni bilo kakavi organski i neorganski otrovi.

Anatomsko seciranje, međutim, pokazalo je izuzetno značajnu sliku: mnogobrojne unutrašnje rane s raspadom mnogih organa. U vezi s već postavljenom dijagnozom za vreme bolesnikove smrti - leukemijom i potpunim uništenjem belih krvnih zrnaca - u sudskoj medicini nametao se prividno fantastičan zaključak: organizam je morao biti razoren radioaktivnim zračenjem. Gajgerov brojač je potvrdio ovu pretpostavku: Tesardijevo telo je emitovalo gama-zrake.

Ovo otkriće pojačalo je podozrenje usmereno na Tesardijevu udovicu, pošto je ona u svojoj laboratoriji radila s radioaktivnim materijama. Lučina je odmah uhapšena i priznala da je ubila muža pomoću urana 235.

Pouzdano utvrdivši sve simptome Tesardijeve bolesti, medicinska komisija je konstatovala da je on umro od bolesti zračenja. Lučina je priznala da se sva jela koja su pripremana njenom mužu, pred posluženje, određeno vreme bila podvrgnuta dejstvu gama zraka urana 235. Za nabavku neophodnih aparata i materijala ona je platila oko dva miliona dolara - tek neznatan deo sume koju se nadala da nasledi.

Ovo podmuklo ubistvo imalo je svoje posebne razloge. Godine 1953, osam godina od eksplozije američkih atomskih bombi u Japanu, kliničke posledice izazvane zračenjem nisu još bile dovoljno poznate javnosti.

Dve godine docnije, 1955, američki nedeljnik „U. S. Nju end vorld riport“ je pisao: „Zahvaljujući štampi, svuda se raspredaju senzacionalističke i strašne priče izvršenih eksperimentalnih eksplozija atomskih bombi u Nevadi. Američki naučnici su ustanovili i izjavljuju da ove eksplozije ne predstavljaju ni najmanju opasnost za ljude.“

Ulepšavanje i čuvanje u tajnosti stvarnih posledica radioaktivnog zračenja dovelo je do toga da su i meksikanski lekari koji su lečili Tesardija stali pred zagonetkom ne raspoznavajući karakter oboljenja od zračenja.

(Nastaviće se)