Kobna zloupotreba atentata

NEOBIČNA mala melodrama koja se odigrala u Bosni 28. juna 1914. godine imala je u istoriji ulogu kakvu bi imao ujed ose kad bi teškog bolesnika izludeo toliko da ustane iz bolesničke postelje i posveti svoje poslednje dane uništavanju osinjaka. Atentat na austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda nije bio autentičan „uzrok“ Prvog svetskog rata, nego je zloupotrebljen kao opravdanje za već planiran sukob.

Mala je istorijska ironija što je golobradi atentator ubio čoveka koji bi jedini među vođama habzburške Evrope verovatno upotrebio sav svoj uticaj da spreči katastrofu.

Franca Ferdinanda nije naročito voleo niko osim njegove žene. Ovaj gojazni pedesetogodišnjak, jedan od sedamdeset nadvojvoda Habzburške monarhije, postao je naslednik prestola pošto je njegov brat od strica princ Rudolf ustrelio sebe i svoju ljubavnicu u dvorcu „Majerling“ 1889. Car Franc Jozef je mrzeo svog bratanca; drugi su ga smatrali nadmenim i tvrdoglavim disciplinarom. Najveća strast Franca Ferdinanda bio je lov; smatra se da je svojom rukom ubio preko 250.000 komada razne divljači.

Godine 1900. nadvojvoda je izjavio ljubav češkoj plemkinji Sofiji Hotek. Ona je bila inteligentna i uporna; na vojnim manevrima jednog komandanta je ukorila zbog neujednačenog marširanja njegovih vojnika. No nije bila vladarskog roda, pa prema mišljenju carskog dvora nije bila prikladna za caricu.

Iako su Franc Ferdinand i Sofija bili blaženo srećni zajedno, život su im kvarila sitna poniženja kojima je ona bila zasipana. Franc Ferdinand je u zvaničnim prilikama koračao iza cara, ali bez svoje žene. Mrzeo je upravnika dvora kneza Alfreda Montenuova, koji je takve uvrede organizovao.

Nadvojvodini društveni i politički stavovi bili su konzervativni i vatreno ih je izražavao. Južne Slovene je smatrao podljudima, a o Srbima je govorio kao o „tim svinjama“. Žudeo je za ponovnim zauzimanjem Lombardije i Venecije, jer je video kako ih Italija preotima. Posetivši Rusiju 1891, Franc Ferdinand je izjavio da samodržavlje pruža „primer za divljenje“. Car Nikolaj Drugi je bio preneražen neumerenim izjavama svog gosta, naročito u rasnim pitanjima. Nadvojvoda i njegova žena bili su odani katolici, bliski jezuitima, i izražavali su netrpeljivost prema masonima, Jevrejima i liberalima. Sofijin verski žar je bio toliki da je 1901. predvodila katolički marš dve stotine žena iz visokog društva kroz Beč.

Nadvojvoda je, ipak, imao i jedan razborit stav; dok su mnogi Austrijanci, među njima upadljivo i načelnik Generalštaba general Konrad fon Hecendorf, prezirali Rusiju i radovali se budućem okršaju s ruskim carem na bojnom polju, Franc Ferdinand je mislio drugačije. Bio je odlučan, izjavio je više puta, da izbegne oružani sukob. Želeći „slogu careva“, napisao je: „Nikada neću povesti rat protiv Rusije. Podnosiću žrtve da ga izbegnem. Rat između Austrije i Rusije završiće se zbacivanjem Romanovih, zbacivanjem Habzburga - ili možda zbacivanjem oba doma“.

Jednom je napisao Berhtoldu: „Vaša ekselencijo! Ne dozvolite sebi nikada da padnete pod Konradov uticaj! Ne dajte ni mrvu podrške njegovim blebetanjima pred carem! On sasvim prirodno želi svaki mogući rat, svaku vrstu klicanja i ludorija koje bi pokorile Srbiju i sam Bog zna šta još. On ratom želi da se iskupi za brljotine za koje je makar delimično odgovoran. Prema tome, ne treba da se igramo balkanskih ratnika. Nemojmo se spuštati na taj banditizam. Ostanimo uzvišeni i posmatrajmo kako šljam razbija jedan drugom lobanje. Bilo bi neoprostivo, sumanuto, započinjati nešto što bi nas okrenulo protiv Rusije“.

Franc Ferdinand je bio, kao i car Vilhelm, sklon gnevnim bujicama reči, ali je bio i manje lakomislen glumac. Da je nadvojvoda bio živ kad je došlo do odlučujućeg sukoba s Rusijom, verovatno bi upotrebio svoj uticaj da izbegne rat. No bio je mrtav, jer je zahtevao da pođe u zvaničnu posetu jednoj od najnemirnijih i najopasnijih oblasti pod vlašću njegovog strica.

Dok su britanske i francuske kolonije ležale daleko preko okeana, kolonije Habzburga i Romanovih bile su u susedstvu. Na mađarskim novčićima je bila skraćenica natpisa: „Franc Jozef, po milosti Božjoj car Austrije i apostolski kralj Mađarske, Hrvatske, Slavonije, i Dalmacije“. Godine 1908. Austrougarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu, čime je razbesnela Ruse. Te dve oblasti, bivše posede Osmanskog carstva s mešovitim srpskim i muslimanskim stanovništvom, Austrija je okupirala 1878. na osnovu mandata dobijenog na Berlinskom kongresu, ali većina Bosanaca je mrzela austrijsku vlast.

Godine 1913. jedan strani diplomata očajnički je uzviknuo Austrougarima: „Nikada nisam video ljude tako odlučne da rade protiv sopstvenih interesa!“ Carstvo je već stenjalo pod teretom sopstvenih protivrečnosti i nemoćnog besa ugnjetenih manjina, i pripajanje Bosne i Hercegovine bilo je čista ludost.

S obzirom na grozničavo raspoloženje u Bosni, bilo je lakomisleno najaviti posetu Franca Ferdinanda još u martu. Ova najava je podstakla jednu od brojnih grupa nasilnih nezadovoljnika, „Mladu Bosnu“, tajno društvo učenika i studenata poreklom sa sela, da iskoristi tu priliku za atentat na prestolonaslednika. Možda su tu odluku doneli sami, a možda na zahtev onih koji su povlačili konce iz Beograda; u nedostatku čvrstih dokaza oba stava su održiva.

Među članovima grupe bio je i devetnaestogodišnji Gavrilo Princip. Kao i mnogi ljudi koji su odigrali takvu ulogu u istoriji, Princip se čitavog svog kratkog života trudio da navede ljude da ga ne shvataju olako zbog njegove krhke građe i bezbojne ličnosti. Godine 1912. prijavio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac za učešće u Prvom balkanskom ratu, ali je odbijen kao suviše sitan.

Na prvom saslušanju pošto je izašao na rđav glas juna 1914, objasnio je: „Kud god sam otišao, ljudi su me smatrali slabićem“.

U maju 1914. Princip i još dvojica zaverenika otputovali su u Beograd, prestonicu mlade i nestabilne zemlje, potpuno nezavisne od Osmanskog carstva tek od 1878. godine, ustavne monarhije i središta panslavističkog pokreta. Mladobosancima je četiri automatska pištolja marke „brauning“ i šest bombi dao major Vojin Tankosić iz udruženja „Ujedinjenje ili smrt“, terorističkog pokreta poznatijeg pod nadimkom „Crna ruka“, pozajmljenim od nemačkih i italijanskih tajnih društava.

Na čelu „Crne ruke“ bio je 38-godišnji načelnik obaveštajnog odeljenja Ministarstva vojnog pukovnik Dragutin Dimitrijević s nadimkom Apis, vodeća ličnost jedne od tri struje koje su se borile za prevlast u Srbiji. Druge dve predvodili su regent princ Aleksandar, koji je mrzeo Apisa, jer nije ukazivao poštovanje kraljevskoj porodici, i Nikola Pašić, predsednik vlade.

(Nastaviće se)

NARUDžBENICA

KNjIGA „Katastrofa“ može da se kupi u knjižarama „Delfija“ i „Lagune“ i da se naruči na mejlove www.delfi.rs i www.laguna.rs.