U režiji tajnih službi

STALjINU je u Kremlj 28. marta dostavljen specijalni izveštaj obaveštajne uprave Crvene armije "Povodom prevrata u Jugoslaviji", koji je potpisao general-potpukovnik Filip Golikov. Isti izveštaj dobili su Molotov, Timošenko i Žukov, u to vreme načelnik Generalštaba.

U njemu se, konkretno, kaže: "...Regent Pavle dobio je saglasnost Hitlera na jugoslovensku krunu i u noći na 27. mart poslao je princa Petra u Rumuniju. Petra su sačekali ljudi generala Simovića i vratili u Beograd. Pavle je ujutro pobegao u pravcu Zagreba, ali je bio uhvaćen. Cvetković i ostali ministri su ujutro uhapšeni. Garda i deo beogradskog garnizona zauzeli su sve gradske ustanove. Petar Drugi se proglasio za kralja... Formiranje nove vlade povereno je generalu Simoviću... U čitavoj zemlji održane su demonstracije... U nemačkim krugovima vladala je zbunjenost. Jugoslovenska armija dovedena je u borbenu gotovost. U ovom trenutku sastav armije ima 48-50 divizija i 10 brigada..."

Neki zapadni istoričari pripisuju organizaciju prevrata u Jugoslaviji šefu američke tajne službe u toj zemlji Bilu Donovanu. Čerčil je zaslugu za prevrat pripisivao svojoj tajnoj službi. Sasvim je verovatno da su tajne službe SSSR, SAD i Britanije delovale u ovom slučaju samostalno, ali u istom pravcu. Glavni faktor uspeha prevrata bio je nesporno jako negodovanje srpskog stanovništva zbog kapitulacije kneza Pavla pod pritiskom Hitlera. Jugoslovenska vojska takođe nije htela prisustvo Vermahta na teritoriji Jugoslavije niti je htela da pomaže Hitleru u ratu protiv Grčke.

Događaji u Jugoslaviji ne samo da su izazvali odlaganje sprovođenja plana "Barbarosa", nego su uticali na poziciju Japana. Vest o prevratu u Beogradu stigla je u Berlin baš u trenutku kada je nemački ministar spoljnih poslova Fon Ribentrop vodio pregovore s partnerom iz Tokija Josuko Macuokom. Macuoko je pozvan u Berlin radi konsultacija o mogućem širenju učešća Japana u ratu na Dalekom istoku.

Pošto je u Berlinu, a onda i u Rimu proveo oko nedelju dana, Macuoko se na putu kući ponovo našao u Moskvi sledećeg dana posle invazije nemačke vojske na Jugoslaviju. Macuoko je u Moskvi proveo više od nedelju dana, a poseta se završila njegovim podužim razgovorom sa Staljinom u dači u Kuncevu 12. aprila 1941. godine i sklapanjem pakta između Japana i SSSR o neutralnosti.

Za operacije protiv Jugoslavije i Grčke, kojima je komandovao feldmaršal fon Brauhič, dotle rukovodilac priprema za plan "Barbarosa", izdvojeno je 40 divizija Vermahta i 24 divizije rumunske i mađarske vojske. Na novi balkanski front prebačeno je takođe 1.200 tenkova i oko 2.000 aviona kako bi se obezbedio brzi poraz jugoslovenske i grčke armije. Na taj način, gotovo trećina tenkovske armade, koja je dotle bila koncentrisana na istoku, premeštena je na jug.

Na granici sa SSSR nalazilo se u tom trenutku samo 2.700 aviona i skoro svi bombarderi te vazdušne flote učestvovali su u balkanskoj operaciji.

Sovjetski Savez je dotle imao u zapadnim vojnim okruzima značajnu vojnu nadmoć nad Nemačkom po broju tenkova (oko 10 hiljada) i aviona (oko osam hiljada), a upravo to je na prvom mestu bio razlog za uverenost Staljina i Generalštaba Crvene armije da će rat na Balkanu izazvati značajno odlaganje mogućeg napada Nemačke na SSSR.

Smatralo se da Hitler neće moći da obnovi ofanzivni potencijal Vermahta na istoku bar još tri meseca, tj. do kraja jula. U tom slučaju vojna dejstva neminovno su se odlagala za sledeću godinu, budući da nemačka armija nije bila spremna ni za jesenji, ni za zimski rat.

Hitler nije planirao da vodi totalni rat, koji bi se otegao više godina. Nemačka vojna industrija nije jačala svoje kapacitete od 1939. godine. Vojska se popunjavala vojnom tehnikom i transportnim sredstvima zarobljenim u Poljskoj, Francuskoj, Norveškoj, Danskoj, Holandiji i Belgiji. Britanska vojna tehnika je takođe ostala na teritoriji Francuske i pala je Hitleru u ruke. U leto 1941. godine vojna proizvodnja u Nemačkoj se već smanjivala pošto je Hitler smatrao da mu posle pobede na istoku više neće biti potrebna velika kopnena armija.

Balkanska operacija se može nazvati najvećim Hitlerovim vojnim uspehom. Žestoka bombardovanja demoralisala su jugoslovenske i grčke jedinice. Nemački tenkovi i oklopna vozila prvi put su efikasno primenili bacače plamena, kojima je uništeno oko 300 jugoslovenskih tenkova. Jugoslovenska vojska nije pružila ozbiljniji otpor i već 17. aprila potpisan je akt kapitulacije. Stotine hiljada jugoslovenskih vojnika predalo se.

Grčka vojska je izdržala samo nekoliko dana duže i kapitulirala je 22. aprila. Britanske divizije ekspedicionog korpusa takođe su izbegle borbe i evakuisane su. Nemačke trupe su ušle u Atinu 27. aprila 1941. godine - prestonica Grčke takođe je proglašena "otvorenim gradom".

Osvajanje Krita je bilo posebna operacija. Prvi vazdušni desant na Krit izvršen je 20. maja, a do 1. juna otpor britanske i grčke armije je slomljen. Ipak, baš u vreme te operacije Vermaht je pretrpeo ozbiljne gubitke. Tokom okupacije čitave Jugoslavije ubijeno je svega oko 200 nemačkih vojnika. Dotle je u borbama na Kritu ubijeno 3.986, a ranjeno 2.594 nemačkih vojnika i oficira.

Nemačka je u toj operaciji izgubila 350 aviona, mahom bombardera i transportnih "junkera". To je bila skoro polovina aviona angažovanih u toj desantnoj operaciji. Posebno je osetljiv bio gubitak transportnih aviona, čiji broj u sastavu nemačke vazduhoplovne flote nije obnovljen do 1943. godine.

Ti gubici su bez sumnje ograničavali mogućnosti desantnih operacija na teritoriji SSSR u leto 1941. godine. U maju i početkom juna nemačke divizije i tehnika vraćali su se na pozicije duž sovjetske granice. Duh nemačkih vojnika i oficira je bio nesporno visok, ali tehnika je jako stradala. Kameniti putevi Jugoslavije i Grčke ostavili su ozbiljnog traga na motornom traktu tenkova i automobila. Motori aviona su takođe bili veoma izraubovani. Usled tih tehničkih problema već na ruskim putevima Vermaht je izgubio više tehnike nego od granata.

Krajem jula 1941. godine na istočnom frontu Nemačkoj je ostajalo samo 1.400 aviona sposobnih da leti. Uništenje iz vazduha vojne industrije Moskve, Lenjingrada i Harkova, predviđeno planom "Barbarosa", nije uspelo.