Izlet u fabriku aviona!

U proleće 1945. godine, dok je sedeo u svom bunkeru u Berlinu, Hitler je često govorio saborcima da ga je upravo petonedeljno kašnjenje početka istočne kampanje sprečilo da je završi pobedom do početka zime. Isto mišljenje je izneo i Čerčil u svojim memoarima o Drugom svetskom ratu. Dosta zapadnih vojnih istoričara navode slične zaključke.

Diskusije na tu temu su neosnovane jer ni u maju, ni u junu 1941. godine Hitler nije imao realne mogućnosti da nastavi "munjeviti rat" duže od četiri-pet nedelja. Strategija blickriga se zasnivala na tome da posle prvih većih poraza protivnička vojska mora da kapitulira. Relativno otvorena koncentracija armija Vermahta na sovjetskoj granici i mnogobrojne provokacije i nadletanja sovjetske teritorije imali su jedan cilj - da glavninu snaga Crvene armije primaknu što više granici. Hitler je hteo da dobije rat u jednom titanskom okršaju.

Po novom grafikonu plana "Barbarosa", preciziranom već posle okupacije Jugoslavije i Grčke, očekivale su se "ljute pogranične borbe koje bi trajale do četiri nedelje. U daljem toku operacija može se računati na slabiji otpor". Ta očekivanja se nisu ostvarila.

Planovi o "blickrigu" doživeli su fijasko ne u jesen, i ne u zimu 1941. godine, nego već sredinom jula te godine, po suvom i toplom vremenu. U julu je počela žestoka bitka na jugu, na prilazima Odesi, koja je trajala više od dva meseca. Takođe u julu nemačka armija je bila skoro mesec dana zaustavljena kod Smolenska, a ljute bitke u Smolenskoj oblasti vodile su se do sredine avgusta.

Nijedan od zadataka operacije "Barbarosa", predviđenih tokom prvih osam nedelja rata, nije bio izvršen. Hitler krajem jula skoro da nije imao rezervi, a za nastavak ofanzive mogao je samo da prebacuje svoje divizije s jednog dela fronta na drugi. Da je rat počeo u maju, svejedno ne bi uspeo da ga završi pre početka zime.

Za razliku od Generalštaba Crvene armije i komandanata armija koji su pre svega brinuli za situaciju na granici, Staljin se trudio da upravlja događajima međunarodnog karaktera i da na svaki način spreči rat. Tada je bilo očigledno da ne samo Hitler, nego i nemački generalštab potcenjuju realnu moć Sovjetskog Saveza i njegov strateški potencijal. Čudno je da ni Hitler, ni nemački Generalštab nisu mogli da uvide kolike su razmere SSSR i njegove mogućnost da uspostavlja nove linije odbrane i oslanja se na industrijske resurse ne samo svojih zapadnih oblasti, nego i na Uralu i u Sibiru.

U proleće 1943. godine, italijanski lider Benito Musolini, Duče, očajnički je pokušavao da nagovori Hitlera da u Rusiji ne planira više nikakve ofanzive. U poverljivom pismu Hitleru od 25. marta 1943. godine Musolini je pisao: "S punim uverenjem vam kažem da bi 'ruska epizoda' sada mogla da se završi. Ako je moguće - a mislim da jeste - treba da je završimo sklapanjem separatnog mira ili, izgradnjom odbrambenog sistema - impresivnog 'istočnog nasipa' koji Rusija nikada ne bi uspela da pređe. Imajući na umu ogromne razmere koje ostaju njeno najveće preimućstvo, mi ne možemo da zbrišemo Rusiju s lica zemlje. Njena teritorija je toliko široka da nikada nećemo uspeti da je osvojimo i zadržimo."

Musolini je to shvatio posle poraza nemačkih, kao i italijanskih trupa kod Staljingrada. Ali Hitler nije bio u stanju da to shvati ni 1943. godine, a utoliko manje 1941. godine.

Pakt o neutralnosti s Japanom, potpisan u Moskvi, omogućio je Staljinu da započe prebacivanje dela vojnih jedinica s istoka na zapad. Baš krajem aprila 1941. godine vojnom atašeu nemačke ambasade u Moskvi dozvoljeno je da poseti Ural i Sibir i obiđe nekoliko vojnih fabrika, koje su proizvodile nove modele tenkova i aviona. Ta neverovatna mogućnost da se upoznaju s tajnama SSSR nemačkim vojnicima data je prema direktnoj naredbi Staljina, pošto je on saznao da nemački Generalštab preispituje kalendar plana rata na istoku.

Sovjetska industrija je u to vreme počela serijsku proizvodnju novih tenkova T-34, koji su bili bolji od svih tipova nemačkih tenkova. Pokrenuta je i proizvodnja novih bombardera, koji su po brzini i dometu leta prevazilazili nemačke "junkere". Izveštaj o tom putovanju upućen je u vidu nekoliko raporta u Berlin, a već iz informacija sovjetskih agenata u Nemačkoj saznalo se da je najjači utisak na nemačke eksperte ostavila fabrika aviona u Ribinsku.

Sovjetski agent s šifrovanim imenom "Starešina" (oberlajtnant Harold Šulce-Bojzen), koji je radio u to vreme u odeljenju za spoljne veze glavnog štaba Ratnog vazduhoplovstva Nemačke, izvestio je Moskvu da "...Nemci nisu očekivali da vide tako sređenu i funkcionalnu industriju. Niz objekata koji su im pokazani za njih je bio veliko iznenađenje. Tako, na primer, Nemci nisu znali da postoji motor od 1.200 konjskih snaga koji komisija pozitivno ocenjuje. Jak utisak je ostavio i kontingent od preko 300 aviona tipa I-18... Nemci nisu pretpostavljali da je u SSSR uspostavljena serijska proizvodnja tih aviona u tako velikom broju." Međutim, referent Geringa koji mu je podneo izveštaj o tim informacijama, verovao je da su Rusi namerno sakupili u jednoj fabrici tako veliku količinu aviona I-18 da bi impresionirali Nemce.

Do 1941. godine Staljin je rukovodio zemljom preko odluka Politbiroa, potčinjavajući na taj način zemlju partijskoj, ideološkoj, a ne administrativnoj disciplini. Staljin je obično formulisao nacrt rezolucije Politbiroa pošto sasluša različita mišljenja, a na osnovu tih rezolucija potom su se donosili ukazi Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR ili odluke Saveta narodnih komesara SSSR. Svi su bili navikli na taj relativno spor sistem donošenja odluka, ali on više nije odgovarao za vanrednu situaciju od maja 1941. godine.

Zemlja je prelazila u ratno stanje i donošenje odluka se moralo ubrzati. Četvrtog maja 1941. godine održano je zasedanje Politbiroa na kojem su razmatrani zadaci "ubrzanja rada sovjetskih centralnih i lokalnih organa". Tada je jednoglasno odlučio:

"Imenovati druga Staljina J. V. za predsednika Saveta narodnih komesara SSSR."

M. Molotov je postavljen za zamenika predsednika Saveta narodnih komesara SSSR i rukovodioca spoljne politike SSSR. Ta odluka je ojačala i ulogu A. A. Ždanova, koji je imenovan za Staljinovog zamenika u Sekretarijatu CK.

U to vreme većina stranih komentatora ocenjivala je ovo imenovanje, kao koncentrisanje celokupne vlasti u rukama Staljina radi pripreme za očekivani rat.