Tajne filovane Nemcima

DIPLOMSKO veče za polaznike vojnih akademija zakazano je za 5. maj 1941. godine i trebalo je da se održi u Kremlju. Ali niko nije ni slutio da će se toj eliti Crvene armije obratiti Staljin, jer do tada nikada nije držao govore i referate o čisto vojnim i vojno-strateškim problemima.

U sali Velikog kremaljskog dvorca okupilo se 5. maja uveče oko 1.500 ljudi, ali samo su nešto više od polovine činili diplomci vojnih akademija. Bili su prisutni i profesori i predavači vojnih akademija, odgovorni zvaničnici Narodnog komesarijata odbrane, članovi vlade i Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, radnici Generalštaba i operativci državne bezbednosti... Posle nekoliko ranije planiranih izlaganja, Timošenko je neočekivano dao reč Staljinu. Staljinov govor je trajao 40 minuta. Tekst nikada nije u potpunosti objavljen i smatra se da je bio tajna.

Narodni komesar teške mašinogradnje Vjačeslav Aleksandrovič Mališev, pošto se vratio kući iz Kremlja, odmah je zapisao u svom dnevniku:

"Održavši gotovo jednočasovni govor, drug Staljin se osvrnuo na dva pitanja: pripreme komandanata i "nepobedivost" nemačke armije.

O prvom pitanju drug Staljin je rekao: ’Otišli ste iz armije pre tri-četiri godine. Tada je naša vojska bila drukčija, i po broju, i po naoružanju. Tada smo imali 120 divizija, sada 300. Jedna trećina divizija su mehanizovane, oklopne. Artiljerija je sada takođe drukčija: više je topova, manje haubica... Ranije nismo imali minobacače, sada ih je dovoljno; ranije je bilo malo protivvazdušne artiljerije, sada je ima solidno itd.’"

Mališev posebnu pažnju posvećuje drugom, "nemačkom" delu govora. Upravo je to za njega bila senzacija. Staljin je oštro kritikovao Nemačku, koja je od ratova pod parolom borbe protiv Versajskog mirovnog ugovora prešla na agresivne ratove... "Nemci su postali osvajači... Istorija poznaje slične primere, recimo s Napoleonom."

Tako oštra kritika Hitlerove politike bila je za to vreme neočekivana. Svi napisi u štampi tada su se strogo pridržavali principa sporazuma o prijateljstvu i saradnji s Nemačkom. Posle agresije Nemačke na Jugoslaviju sovjetska vlada uputila je protestnu notu Mađarskoj, ali ne i Nemačkoj.

G. K. Žukov, koji je tada bio general armije i načelnik Generalštaba, takođe je napravio beleške. Upravo posle tog govora Žukov je samoinicijativno započeo pripremu plana preventivnog udara protiv Nemačke, poznatog kao "plan Žukova".

U arhivama otvorenim posle 1991. godine otkrivena je "Kratka beleška Staljinovog izlaganja". Istoričar Lav Bezimenski ga je rekonstruisao, dopunivši sa nekoliko zapisa sećanja vojnika. Bezimenski smatra da je u tom govoru "Staljin izneo supertajne podatke o brojnom stanju Crvene armije, za koje bi skupo platio svaki strani obaveštajac". Po mišljenju Bezimenskog, "ta tajna cifra nije dospela u inostranstvo", mada je to bio Staljinov cilj da bi obmanuo nemački generalštab.

Baš u to vreme, u aprilu-maju 1941. godine Timošenko i Žukov su uporno molili Staljina da sprovede hitnu popunu divizija u zapadnim okruzima. Prema svedočenju Žukova, Staljin je tek krajem marta 1941. godine "dozvolio da se regrutuje 500.000 vojnika i narednika i da se oni pošalju u pogranične vojne okruge radi popune kako bi se brojno stanje streljačkih divizija dovelo o osam hiljada ljudi". Kao rezultat toga, uoči rata u pograničnim okruzima od 170 divizija 19 je popunjeno do pet-šest hiljada ljudi, sedam konjičkih divizija - u proseku po šest hiljada ljudi, 144 divizije su imale po osam-devet hiljada ljudi.

Ali u okruzima u unutrašnjosti većina divizija je imala "skresan personal" ili je tek počinjala fomiranje i borbenu obuku. Žukov je 15. juna 1941. godine referisao Staljinu da su sovjetske divizije "čak i kad imaju osam hiljada ljudi praktično duplo slabije od nemačkih".

Prema podacima obaveštajne uprave Crvene armije, protiv SSSR je 5. maja 1941. godine stajalo od 103 do 107 potpuno popunjenih nemačkih divizija i četiri korpusa nemačke armije. Do 1. juna blizu granica SSSR nalazilo se već 120 nemačkih divizija. Njihov broj je povećan povratkom divizija posle pobede u Jugoslaviji. Vermaht je tako imao oko 1.700.000 ljudi, lociranih na istočnim granicama. To je bila jaka armija, ali ipak nedovoljna za uspešnu invaziju na SSSR.

Posle rata, Žukov je promenio svoje viđenje: "Staljina obično optužuju da nije dao naređenje da se glavne snage prebace iz dubine zemlje da bi dočekale i odbile neprijateljski napad. Sasvim je moguće da naše trupe, s obzirom na to da nisu bile dovoljno obezbeđene protivtenkovskim i protivvazdušnim sredstvima odbrane i da su bile manje mobilne od protivničkih, ne bi izdržale oštricu moćnih udara oklopnih snaga neprijatelja. I ne zna se kako bi se kasnije razvijala situacija kod Moskve, Lenjingrada i na jugu zemlje".

Do trenutka rada na svojim memoarima Žukov se takođe upoznao i sa strateškim planovima autora plana "Barbarosa". Mogao je da se uveri da su mnogobrojne povrede sovjetskih granica, koje su od aprila do juna 1941. godine vršili nemački vojni avioni, kao i otvoreno prebacivanje vojnih jedinica ka granici imali provokativni cilj... "Hitlerovska komanda je ozbiljno računala da ćemo mi primaći bliže državnoj granici glavne frontovske snage, gde je protivnik nameravao da ih opkoli i uništi."

Danas postoji bogata literatura koja opisuje uzroke, razmere i posedice staljinističkog terora. To je posebna i velika tema. Dovoljno je reći da je do 1938. godine, kada je taj talas represija počeo da opada, streljano 13 od 15 komandanata armije koje je imala Crvena armija, 50 od 57 komandanata korpusa i 154 komandanta divizije od 195, koliko je u vojsci bilo oficira tog ranga. Kvalitet novog oficirskog kadra je, naravno, bio drukčiji. Te represije bile su jedan od važnih razloga zbog kojih je Hitler verovao u laku pobedu 1941. godine. Međutim, u avgustu 1939. godine on još nije bio siguran u svoje snage.

Inicijativa za sklapanje pakta između Nemačke i SSSR potekla je, kao što je poznato, od Hitlera. Staljin se kolebao, ali ne zadugo. Strateška korist od sporazuma s Nemačkom bila je i te kako očigledna.

Upravo je sporazum s Nemačkom Sovjetskom Savezu doneo ogromnu stratešku prednost u ratu. Sovjetski Savez je uspeo da pomeri svoju zapadnu granicu 200-300 kilometara duž čitavog poteza od Crnog do Belog mora, a Lenjingrad je ostao u dubini sovjetske teritorije.

"HITLER NIJE BUDALA"

Kada su 15. juna 1941. godine Timošenko i Žukov u izveštaju insistirali na potrebi da se ka granicama SSSR hitno prebaci još nekoliko novih armijskih grupacija i tvrdili da uz postojeći odnos snaga "ne možemo da organizovano dočekamo i odbijemo udar nemačkih armija", Staljin je i dalje pokušavao da ih uveri da su njihova strahovanja neosnovana. "Hitler nije takva budala da ne razume da Sovjetski Savez nije Poljska, nije Francuska i nije čak ni Engleska i svi oni zajedno uzev."