Samo generali nisu zaspali

STALjIN je uglavnom radio uveče i noću i legao da spava tek pred jutro. Tako je i bilo u noći s 20. na 21. jun 1941. godine, kada je otišao u svoju najbližu daču u Kuncevu pošto se oprostio s grupom rukovodilaca vojne industrije. Izveštaji iz generalštaba, od graničara i mornara, od obaveštajnih službi, iz diplomatskih izvora i čak iz nemačke ambasade u Moskvi, bili su veoma alarmantni. Ipak, u Kremlju, pa čak i u Narodnom komesarijatu za odbranu vladao je relativni mir: Staljin je bio siguran da Nemačka neće voditi rat na dva fronta, a njegovo mišljenje u to vreme niko nije smeo da ospori.

U jedinicama blizu zapadne granice održavale su se uobičajene vežbe i sportska takmičenja. Hiljade aviona na vojnim aerodromima i hiljade tenkova i automobila nisu bili čak ni zamaskirani. U pograničnim vojnim okruzima je tek 19. juna krajem dana stiglo naređenje narodnog komesara za odbranu, maršala SSSR S. K. Timošenka i načelnika Generalštaba Crvene armije, generala armije G. K. Žukova da se do 1. jula izvrši maskiranje aerodroma "u boji okoline" i da se avioni razbiju na manje grupe. Vojni okruzi trebalo je da tek do 15. jula izvrše maskiranje magacina, radionica i parkova.

U to vreme svi nemački vojnici dobili su trodnevno sledovanje, tenkovi i avioni su napunili rezervoare i stajali spremni. Nemačka komanda je nameravala da i ovog puta primeni strategiju munjevitog rata, bacajući u boj praktično sve postojeće snage. U rezervi je ostajalo svega 20-30 divizija.

Glavne snage sovjetske armije trebalo je uništiti nešto zapadnije od linije Dnjepar - Zapadna Dvina, ne dozvolivši da se povuku u dubinu zemlje, što svojevremeno nije uspelo Napoleonu. Za tri meseca nemačke trupe trebalo je da izađu na severni Kavkaz, Donjecki basen i u centralni industrijski rejon, i da osvoje Kijev, Moskvu i Lenjingrad. Rat je trebalo da se završi ubedljivom pobedom Nemačke do dolaska hladnog vremena. Pripremao se udar ranije neviđene snage. Zajedno s pomoćnim jedinicama, kao i sa trupama Rumunije, Mađarske i Finske, kod granica SSSR koncentrisano je oko pet miliona vojnika, hiljade tenkova i aviona i desetine hiljada poljskog oruđa.

Sovjetski Savez je u zapadnim vojnim okruzima imao armiju od 190 divizija sa oko tri miliona ljudi. Po ukupnom broju tenkova i aviona Crvena armija je ovde čak bila jača od Nemačke i njenih saveznika, ali je imala manje oruđa i minobacača. Sovjetske divizije su imale dovoljno snage da organizuju efikasnu odbranu, ali nisu bile dovedene u stanje borbene gotovosti i nisu očekivale napad.

U Kremlj su 21. juna u pet sati po podne došli neki članovi i kandidati za člana Politbiroa: Molotov, Mikojan, Maljenkov, Berija, Voznesenski. "Razmenjivali smo mišljenja, pisao je u svojim sećanjima Mikojan. Situacija je bila napeta. Staljin je i dalje tvrdio da Hitler neće početi rat". Ali raspoloženje u generalštabu u tim trenucima već je počelo da se menja: na nemačkoj strani odvijalo se skoro otvoreno predislociranje trupa, a nemački avioni svakog časa su se pojavljivali nad sovjetskom teritorijom. Staljin je zamolio Molotova da u Kremlj pozove nemačkog ambasadora grofa Fon Šulenburga radi objašnjenja.

Šulenburg se odazvao pozivu. Molotov mu je uručio izjavu i upitao zašto su mnogi radnici ambasade hitno otputovali u Nemačku. Zašto se u Nemačkoj šire tolike glasine da se bliži rat između SSSR i Nemačke? Šulenburg je odgovorio da su pitanja Molotova osnovana, ali da on ne može da odgovori na njih, jer ga Berlin uopšte ne obaveštava. Naravno, on će preneti u Berlin zabrinutost Kremlja.

Međutim, pre nego što je pozvan u Kremlj, Šulenburg je rukovodio uništavanjem svih tajnih dokumenata u ambasadi prema hitnom naređenju koje je njemu lično preneto radio-vezom iz Berlina. To nisu bile samo glasine.

Dok je još Molotov razgovarao s nemačkim ambasadorom, Timošenko i Žukov su iz štaba Kijevskog vojnog okruga dobili prvu vest o prebegu - kod graničara je došao nemački feldfebel koji je tvrdio da je on bivši komunista, da će nemačka ofanziva početi 22. juna rano ujutro. Žukov je smesta o tome referisao Staljinu. Rezultat je bila čuvena direktiva No 1, formulisana kao naređenje narodnog komesara za odbranu. Trupe su upozoravane na mogućnost da se tokom dana 22. i 23. juna dogodi napad Nemaca, koji "može početi provokacijama". Vojsci je naloženo da bude u punoj bojevoj gotovosti, ali da "ne naseda ni na kakve provokativne akcije, koje mogu da izazovu velike komplikacije".

Pošto je ispratio vojnike, Staljin je pozvao kod sebe u kabinet još jednog zamenika predsednika Saveta narodnih komesara, Lavrentija Beriju, narodnog komesara unutrašnjih poslova i generalnog komesara državne bezbednosti. Ovaj mu je preneo najnovije informacije obaveštajne službe. Jedan od najdragocenijih sovjetskih agenata, Gerhard Kegel, koji je radio kao saradnik nemačke ambasade u Moskvi, izvestio je o pojedinostima uništavanja tajnih dokumenata u ambasadi. Bilo ih je toliko mnogo da su vatru zapalili u dvorištu ambasade u Leontjevskoj ulici.

Berija je odlično znao da je još 16. juna Staljin na tekstu dopisa jednog od rukovodilaca "Crvene kapele", oficira Luftvafea G. Šulce-Bojzena ("Starešina") napisao: "Ovo nije izvor, nego dezinformator", dodavši tome grubu psovku. Zato kad je izveštavao o novim vestima, gde je u jednoj otvoreno rečeno: "Nemačka će napasti SSSR 22. juna posle tri sata ujutro", Berija je napomenuo da te izveštaje smatra dezinformacijom.

Staljin je oko jedan sat noću otišao u daču u Kuncevo i legao da spava. Međutim, u Narodnom komesarijatu odbrane niko od generala više nije mogao da spava. Žukov i Timošenko su bili u kabinetu narodnog komesara, primajući vesti iz okruga. Niko nije spavao ni u Narodnom komesarijatu Ratne mornarice.

Drukčija situacija vladala je u noći sa 21. na 22. jun u imperijalnoj kancelariji u Berlinu. Hitler nije spavao već drugu noć zaredom. Sve je već bilo odlučeno, svi generali su bili na svojim položajima, sva naređenja izdata. Trupama je data lozinka "Dortmund". Naziv tog nemačkog grada izabran je kao signal za aktiviranje vojne mašinerije, najveće koja je ikad bila stvorena u svetu.