Bombe padaju, Staljin ćuti

KAO zvanični datum i vreme početka Otadžbinskog rata u sovjetskim udžbenicima se obično uzima 22. jun u 4 sata ujutro. Međutim, prve bombe pale su na Sevastopolj u tri sata i 15 minuta, a dva minuta kasnije narodni komesar Ratne mornarice izvestio je o tome Timošenka, pošto nije uspeo da dobije Staljina. U tri sata i 30 minuta artiljerijska vatra praštala je duž gotovo čitave granice, a bombe su padale na sve velike gradove Ukrajine, Belorusije i Pribaltika, kao i na sve sovjetske vojne aerodrome.

Evo kako događaje kasnije te noći opisuje Žukov: "Narodni komesar mi je naredio da telefoniram J. V. Staljinu. Zovem.

Niko ne diže slušalicu. Zovem neprekidno. Najzad čujem sanjiv glas generala Vlasika, načelnika uprave obezbeđenja.

Ko je?

Načelnik Generalštaba Žukov. Molim da me hitno povežete sa drugom Staljinom.

Molim? Sada? - zaučudio se načelnik obezbeđenja. - Drug Staljin spava.

Smesta ga budite: Nemci bombarduju naše gradove, počeo je rat.

Nekoliko trenutaka ćutanje. Najzad iz slušalice dopire mukli odgovor:

Sačekajte.

Tri minuta kasnije slušalicu uzima J. V. Staljin. Obaveštavam ga o situaciji i molim za dozvolu da počnu uzvratna borbena dejstva. J. V. Staljin ćuti. Čujem samo njegovo teško disanje.

Da li ste me razumeli?

Opet ćutanje.

Hoće li biti naređenja? - insistiram ja.

Najzad, kao da se prenuo, J. V. Staljin upita:

Gde je narodni komesar?

Razgovara s Kijevskim okrugom.

Dođite s Timošenkom u Kremlj. Recite Poskrebiševu da on pozove sve članove Politbiroa.

Zasedanje Politbiroa je počelo u pet sati i 45 minuta ujutro i trajalo je više od tri sata. Od članova i kandidata za člana Politbiroa ovde su od samog početka bili Molotov i Berija. Kasnije su pristizali probuđeni usred noći Mikojan, Kaganovič, Vorošilov i Maljenkov... Prema svedočenju Žukova, Staljin je bio bled i sedeo je za stolom, držeći u ruci lulu u kojoj nije bilo duvana. Žukov i Timošenko su referisali o situaciji. Staljin je iznenada upitao: "Da nije to provokacija nemačkih generala?"

Nemci bombarduju naše gradove u Ukrajini, Belorusiji i Pribaltiku. Kakva je to provokacija? - odgovorio je Timošenko.

Staljin je, malo razmislivši, rekao: - Hitler verovatno ne zna za to. Treba hitno telefonirati u nemačku ambasadu.

Na poziv iz Kremlja u ambasadi su odgovorili da sam ambasador moli da ga prime radi hitnog saopštenja. Upravo u to vreme prvi zamenik načelnika Generalštaba geneal-pukovnik N. F. Vatutin izvesio je Žukova da su nemačke kopnene jedinice posle jake artiljerijske vatre prešle granicu u sektoru severozapadnog i zapadnog pravca i počele ofanzivu. Žukov i Timošenko su o tome obavestili Staljina i molili za dozvolu da se trupama da naređenje da hitno organizuju uzvratna dejstva i nanesu kontraudare protivniku. "Sačekaćemo da se vrati Molotov", odgovorio je Staljin. On se i dalje nečemu nadao.

Grof Fon Šulenburg se pojavio u kabinetu Molotova u Kremlju posle šest sati ujutro, premda se u nemačkim dokumentima navodi da je taj susret počeo u 5.30. Nemački ambasador je izjavio da mu je naloženo da sovjetskoj vladi preda notu sledećeg sadržaja: "Usled pretnje koja se dalje ne može tolerisati, nastaloj za nemačku istočnu granicu zbog masovne koncentracije i pripreme svih oružanih snaga Crvene armije, nemačka vlada smatra da je prinuđena da hitno preduzme vojne kontramere".

Tekst note, koju je potpisao Ribentrop, bio je veoma dug i sadržao nabrajanje mnoštva kršenja sporazuma o nenapadanju i sporazuma o prijateljstvu od 23. avgusta i 28. septembra 1939, koje je Sovjetski Savez navodno napravio. Molotov čak nije odmah shvatio o čemu se radi, pa je upitao: "Šta znači ova nota?" Šulenburg je odgovorio da je to, po njegovom mišljenju, početak rata. Molotov je pokušao da polemiše, dokazujući da SSSR nije kršio nikave sporazume s Nemačkom. Ali i Šulenburg je bio očigledno zbunjen i nesrećan zbog misije koja mu je zapala, stavljajući do znanja svom sabesedniku da akcije svoje vlade smatra neopravdanim i neočekivanim.

Pošto se vratio u Staljinov kabinet, Molotov je svima doneo lošu vest: "Nemačka vlada nam je objavila rat". Prema svedočenju Žukova, Staljin je ćutke seo u stolicu i duboko se zamislio. Svi ostali su takođe ćutali. Nastupila je duga i mučna pauza. Nju je narušio Žukov, koji je predložio da se odmah napadne protivnik svim snagama raspoloživim u pograničnim okruzima. Pošto je saslušao predloge vojnika, Staljin je naredio da se izda nova direktiva, zabranivši ipak trupama, sa izuzetom avijacije, da povrede nemačku granicu. On se još nadao da će se nekako zaustaviti invazija koja je počela.

Direktiva No 2 je nalagala: "Moćnim udarima bombardera i jurišne avijacije uništiti avijaciju na aerodromima protivnika i bombardovati glavne grupacije njegovih kopnenih trupa". Predlagalo se takođe da se bombarduju luke Kenigsberg i Memel.

Ali u vazduhu je već dominirala nemačka avijacija, a preko hiljadu sovjetskih aviona je uništeno na aerodromima.

Staljin je 22. juna 1941. godine ujutro potpisao mnoštvo rezolucija i doneo mnogo odluka. Formiran je štab glavne komande na čelu sa S. K. Timošenkom. U njega su ušli Žukov, Vorošilov, Kuznjecov, Buđoni i Molotov. Staljin je takođe imenovan za člana štaba, ali je svima bilo jasno da je upravo on njegov faktički šef. Ni Timošenko ni Žukov nisu mogli da donesu nijednu važnu odluku, a da je ne odobri Staljin. Na njegov predlog, Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR doneo je Ukaz o sprovođenju mobilizacije u zemlji. Zapadni okruzi su preimenovani u frontove.

Zemlja, međutim, još nije znala da je počeo rat, a zvanično saopštenje dao je u 12 sati V. M. Molotov - "po nalogu Sovjetske vlade i njenog šefa druga Staljina". Prema svedočenju i Molotova, i Mikojana, članovi Politbiroa predlagali su da se narodu obrati sam Staljin, ali on na to nije bio spreman. Tekst saopštenja, pročitan preko radija, pripremili su svi članovi Politbiroa. Upravo je u tom saopštenju rat koji je počeo prvi put nazvan "otadžbinski". Svi su zauvek zapamtili poslednje reči Molotova: "Pravda je na našoj strani. Neprijatelj će biti poražen. Pobeda će biti naša".