Propast zapadnog fronta

VESTI sa frontova, koje su stizale posle 12 sati, nisu radovale i to je kod Staljina izazivalo sve veću nervozu. Slabo je znao generale koji su u to vreme komandovali trupama. Zato je odmah posle formiranja štaba predložio da se kao njegovi predstavnici pošalju na zapadni front maršali B. M Šapošnjikov i G. I. Kuljika, a B. K. Žukov na jugozapadni.

"Naši komandanti frontova", objasnio je Staljin Žukovu, "nemaju dovoljno iskustva u rukovođenju borbenim dejstvima trupa i izgleda su se malo zbunili". Žukov je bio začuđen: "A ko će rukovoditi Generalštabom u tako složenoj situaciji?" "Ne gubite vreme", nervozno je odgovorio Staljin. "Mi ćemo se tu nekako snaći. Ostavite umesto vas Vatutina."

Žukov je avionom otišao u Kijev i za tri sata bio je već u CK KP (b) Ukrajine, gde ga je dočekao Hruščov. Staljin je naložio Hruščovu da Žukova prati na putu kod komandanta jugozapadnog fronta M. P. Kirponosa. Putovanje iz Kijeva u Ternopolj automobilom trajalo je nekoliko sati i za to vreme Žukov nije znao šta se dešava na frontovima.

A tamo su stvari bile sve gore i gore, mada situacija još nije izgledala katastrofalno. Nemačka komanda je, uprkos Staljinovim očekivanjima, glavni udar nanosila na jugu. Najgore je bilo stanje u Pribaltiku, ali ni tu gubici sovjetskih trupa još nisu bili naročito veliki. Ali na zapadnom frontu, gde je nanet glavni udar, situacija je bila na ivici katastrofe.

Komandant tog fronta general D. Pavlov je već prvih časova rata ispustio konce upravljanja trupama. Proveo je veče 21. juna u domu Crvene armije na predstavi Moskovskog hudožestvenog teatra koji je gostovao u Minsku. Pošto je dobio direktivu No 1 došao je u komandni punkt fronta. Vesti koje su stigle u štab fronta bile su krajnje zabrinjavajuće, ali mu je narodni komesar Timošenko rekao: "Budite mirniji i ne paničite."

Situacija se menjala svakog časa. Na pravcu Minska došlo je do velikog proboja fronta. Kada je ujutro 22. juna Staljin pozvao štab zapadnog fronta, želeći da lično proveri kakva je situacija, odgovorili su mu da je general Pavlov "otišao među trupe" i da veza sa njim ne postoji.

Maršali Šapošnjikov i Kulik, koji su u drugoj polovini dana stigli u Minsk, nisu mogli da promene situaciju. Posle dva sata po podne Staljin je ponovo pozvao Timošenka, Vatutina i Kuznjecova. Međutim, narodni komesarijat odbrane i Generalštab nisu raspolagali jasnim informacijama o toku velike bitke na zapadnoj granici zemlje. Ni sam Staljin nije bio svestan prirode i razmere pretnji koje su se nadvile nad zemljom.

Rezultat dvočasovnog sastanka je poduža direktiva No 3, koju je redigovao sam Staljin. U njoj se zahtevalo da sovjetske trupe pređu u kontraofanzivu da bi razbile agresora i da Crvena armija prodre na njegovu teritoriju. I severozapadnom, i zapadnom i jugozapadnom frontu izdato je naređenje da zadaju "snažne koncentrične udare", "moćne kontraudare u krilo i pozadinu protivnika" i da do 24. juna unište glavne grupacije protivnika. Ovog puta Staljin je rekao da dozvoljava trupama da vode dejstva "ne vodeći računa o granici".

Žukov, koji je stigao u Ternoplj, saznao je kasnije za direktivu No 3 od svog zamenika general-potpukovnika Vatutina. On je bio utoliko više začuđen što je pod direktivom stajao potpis ne samo Timošenka i Maljenkova, nego i njega samog. "Ali mi još ne znamo", kazao je on Vatutinu koji ga je pozvao iz Moskve, "gde i s kakvim snagama protivnik nanosi udare. Zar nije bolje do jutra videti šta se dešava na frontovima, a tek onda doneti potrebnu odluku". Vatutin je rekao da on deli mišljenje Žukova, ali da je već sve odlučeno. Žukovu nije ostajalo ništa drugo nego da se potčini naređenju i da prenese odgovarajuće naredbe komandantu i načelniku štaba jugozapadnog fronta, što je kod njih izazvalo mnoga negodovanja.

Dok su direktive No 1 i No 2 izazivale čuđenje mnogih generala pograničnih okruga, direktiva No 3 je izazivala nedoumice i nervozu u većini štabova zapadnih frontova. Trupe na tim frontovima su se našle pod snažnim udarima protivničkih armija i nisu svuda bile u stanju da organizuju čvrstu odbranu. A od njih se tražilo da pređu u ofanzivu.

Staljin 22. juna noću nije spavao više od dva sata, a u Kremlju se prvog dana rata nalazio već više od 12 časova. Ništa nije jeo, a za čitav dan popio je samo šolju jakog čaja. Pošto se pozdravio s vojnicima, pozvao je kod sebe na 20 minuta Beriju. Posle nekoliko telefonskih razgovora Staljin je oko šest sati uveče otišao u svoju daču u Kuncevu i legao da se odmori.

Staljinov ritam života bio je poznat svim najvšim činovnicima i vojnicima. Tom ritmu prilagođavao se rad celokupnog državnog aparata. Dok je Staljin radio, svi ministri, sekretari oblasnih i gradskih komiteta, vojni rukovodioci bili su na svojim radnim mestima. Noćni telefonski poziv od Staljina tada je bio obična stvar, mada istovremeno i zastrašujuća.

Ali prvih dana rata Staljinov ritam rada se promenio. Tako je, recimo, 23. juna Staljin došao u Kremlj u tri sata noću i odmah pozvao kod sebe Molotova, Vorošilova, Timošenka, Vatutina i Kuznjecova. Sat vremena kasnije u njegov kabinet je došao i general-pukovnik P. F. Žigarev, koji je od aprila 1941. godine predvodio Upravu vojno-vazdušnih snaga.

Sa zapadnih frontova nisu stizale dobre vesti. Do kraja dana 22. juna nemačke trupe su uspele da se pomere na severozapadu za 15-25 kilometara, dovodeći u opasnost Vilnjus, Kaunas i Rigu. Na jugozapadnom pravcu fašističke jedinice su se pomerile 20-30 kilometara u pravcu Lavova, obilazeći taj grad sa severa. Međutim, na pravcu ka Minsku tenkovske i motorizovane jedinice protivnika napredovale su 50-60 kilometara i, ne vodeći računa o krilima, nastavile ofanzivu.

Savetovanje s vojnicima, u kojem je učestvovao i Berija, trajalo je oko tri sata. Ovoga puta Staljin nije predlagao nikakve nove direktive i nije davao nikakva naređenja. Opšta smernica za sve frontove bila je jednostavna - "tući se do poslednjeg".

Sutra: Hitlerove salve kleveta